ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Ратко Буљанчевић ГЕНИЈЕ

Ratko slika

Градови који су на реци имају своју душу. То чини њихове становнике посебним, различитим од других. Њих снови воде напред.

Док је Велика Морава плавила куће од железничке станице до касарне, Ратко Буљанчевић је мучио муку с математиком. Ноћу би пратио једва чујни Радио Луксембург и у себи стварао нову музику.

Млад се отиснуо за својим сновима. Напустио је Ћуприју да би се у Београду бавио музиком. Зарађивао је свирајући увече у хотелима и ресторанима. Схвативши да може више, у својој 28. години уписао је Музичку академију (ФМУ) на одсеку Композиције, са које се на основу личне молбе исписује 1975. године. Кроз две године (1977) наставља студије. Прва студентска оцена му је била 10 (хорско дириговање), а касније оцене су биле све слабије.

index ocene

Човек који у себи није имао ни зрнце агресивности, није могао да буде прави бунтовник. Па ипак, као студент изазива на клавирски двобој професоре. Најпре 1973. године декана Музичке академије Арсена Триву и бившег декана Душана Сковрана, а две године касније и остале професоре са катедре. То га је коштало прераним напуштањем факултета.

Најстарије дете рођено у породици железничког радника је било задојено не само музиком, већ и поштењем. Своје студентске нотне записе стваране у тренуцима неисцрпне инспирације наменио је свима. Жеља му је била да се његова музика чује свуда, да оплемењује све људе. Због тога није марио за материјалним светом.

Ратко се као Дон Кихот борио против београдских музичких ветрењача. Његови студентски дани и специфичан живот су овековечени у филму „Живети као сав нормалан свет“ (1982). Филм је режирао Милош Радивојевић, а сценарио је написао Радослав Павловић. Буле Гонцић је одглумио лик Радоша (Ратка). Режисер који је био старији неколико година од Ратка, пореклом из Чачка, као студент филмске режије у првој класи, био је у сличној ситуацији на ФДУ као Ратко. Остале су упамћене његове изговорене речи (1980) да имамо тридесетак младих људи који би требало да замене тридесетак остарелих моћника којима би требало законски забранити да се баве филмом.

Само такав режисер је и могао да сними филм о Ратку Буљанчевићу.

Радња филма „Живети као сав нормалан свет“: Радош, син железничара, долази из провинције у Београд да се упише на Музичку академију. Има пуно идеја и жели да ствара музику за човечанство. Станује у собици у поткровљу и због беспарице станарину газдарици плаћа у натури. У почетку је одушевљен, али полако се разочарава средином и односом професора према музици. Јавно исказује своје мишљење да је музика која се форсира на Академији за мртваце. Он жели праву, нову, велику музику и мало љубави. Пошто борба на факултету не показује резултате, разочаран Радош се враћа кући. Отац га приморава на повратак у борбу.

Ратко је да би могао да компонује морао да се бави кафанским свиркама. Тако је, онако успут, и глумио у филму „Доротеј“ (1981) што му је омогућило пристојну зараду и дружење с уметницима.

Genije
Геније у филму „Доротеј“

Упознаје своју Доротеју с којом се жени. Не тако дуго након рођења сина Ивана разводи се. Сада већ бивша супруга, која је факултетски образована и говори енглески, немачки и италијански, одлази са сином у иностранство.

Растргнут између стварања музике и свакодневног живота редовно држи концерте у Београду.

У Студентском културном центру у Београду први пут се појављује 09.01.1980. године када је цело вече посвећено његовој музици, коју је изводио заједно са Љубомиром Димитријевићем (флаута, један је од оснивача ансамбла „Ренесанс“ 1968. године и „Ars nova“ 1985. године, члан је и ансамбла „Балканика“) и Мирјаном Кршљанин (клавир, успешан уметник и у иностранству).

Две године касније, у време премијере филма „Живети као сав нормалан свет“, 29.03.1982. године опет је цело вече посвећено његовој музици, као и 13.12.1982. године („Морски ветар и нимфе“, клавирски рецитал….). Још два пута је у Студентском културном центру имао вече посвећено његовој музици и то 03.12.1984. године и 12.02.1988. године („Пуж голаћ на трњу“ итд).

Гостује и у Коларцу, иако није завршио Музичку академију (ФМУ).

Pozivnica za Kolarac

Ратко је био члан СОКОЈ-а и његова ауторска права су заштићена.

Тих година се његов млађи брат Неша као бубњар успешно пробија на музичку сцену Југославије и Европе. Поучен наивношћу старијег брата, он је комерцијализовао свој велики музички таленат. Свира са својим групама „Витнес“ и „Лидери“ у Русији и Немачкој.

Ратко је веровао само у своју музику. Очекивао је да му сва врата буду отворена. Али није било тако. Најпре, није био „Члан Библиотеке“, у једнопартијском друштву је био изван једноумља. Отац му није био Црногорац, није био ни генерал, био је само обичан човек. То није било довољно да Ратко опстане у Београду, иако је припадао европској музичкој елити.

Балкански менталитет је такав да су на врху људи без својих идеја, људи који су вешти у критици. Слепи вођа је проклетство овог поднебља. Ти незаобилазни критичари, вешти манипуланти стручних израза, неразумљивих обичном свету, воле да буду тужиоци и судије. И немилосрдни егзекутори.

Без пара, више гладан него сит, налетевши на кастински затворена музичка врата у метрополи, Ратко се вратио у своју Ћуприју. Код мајке и оца, који су имали велику кућну библиотеку у којој је тражио унутрашњи мир, мирно је стварао своју музику.

Кроз отворен прозор на својој соби могао је да слуша „Цветак зановетак“ умилне тада девојчице, а сада музичке диве, која се вешто провлачила између кафанских столова на ћупријском вашару на дан Преображења. Помоћни фудбалски стадион је пред распад велике Југославије мирисао на цревца са роштиља, а деца су се залуђивала шећерном пеном на „Балерини“…

Док су други свирали и играли широм света, млади Ратко је био усамљен у својој Ћуприји. Нотни записи су остајали скривени у њему, није их више ни записивао.

Једног лета свира на морској обали и ту упознаје Аниту Бриго из Милана. После неуспешне везе опет се враћа у Ћуприју.

Иако је био радо виђен гост на Коларцу и у Студентском културном центру у Београду, у његовој Ћуприји нико га није звао да одржи музичко вече на клавиру. Његове ноте су прекривене прашином. Заборавиле су се и његове младалаче летње свирке на базену на Славији где је заједно са Кокером (труба) забављао Ћупричане.

Ратко, боемска душа, с времена на време би се појавио у медијима. Новинар Вања Булић га је позвао у своју веома гледану телевизијску емисију „Бисери“. Тек тада су поједини Ћупричани схватили да човек кога свакодневно срећу на улици заслужује дужно поштовање.

Пред смрт Ратко поклања манастиру Раваница своје последње музичко дело „Благовести“ намењено хорском певању.

Снови воде напред и када човек престане да сања, када му неко убије снове, престаје да буде оно што јесте.

Ратко Буљанчевић је рођен 11.11.1944. године у Сењу (Ћуприја), умро је 11.05.2011. године у Ћуприји и сахрањен је у Ћуприји.

Посвећено онима које су зауставили на пола пута.

 

Аутор:

Душан Стаменковић

 

Advertisements

3 thoughts on “ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Ратко Буљанчевић ГЕНИЈЕ

Add yours

  1. Muzicka grupa „Renesans“ 27.09.2017. godine je u Beogradu, na Cvetnom trgu, javno izvela muzicko delo „Vetar i nimfe“, uz javnu najavu Ljube Dimitrijevica da je autor Ratko Buljancevic iz Cuprije, uz lepe i zanimljive detalje iz Genijevog zivota!🎼🎼🎼

    Свиђа ми се

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: