ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – РАДА МИЈАНДРОШ

Река Раваница је одувек делила Ћупричане на оне који живе у центру града, тамо где је црква, парк поред Мораве, болница и пијаца и оне друге који имају куће на Славији, поред шећеране или железничке станице. Уосталом, Жировница је била некада засебно село, ван Ћуприје.

Железничарске и паорске породице су живеле измешано поред Пољанчета на чијем је почетку био „Сточни запис“ кога више нема.

Уочи Другог Светског рата у Ћуприји је било девет, а можда и шеснаест јавних кућа. Углавном су све биле поред Велике Мораве због близине касарне. Само једна је била поред железничке станице.

Посао је цветао и у време рата, јер је у Ћуприји било свакојаке војске, од Немаца до Руса избеглица-добровољаца и Бугара и домаћих колаборациониста.

Брижне мајке су својим кћерима прстом указивале на девојке из јавних кућа говорећи да ће све да буду ошишане до главе кад се заврши рат и да ће вероватно судски да буду кажњене због пружања својих слатких услуга окупаторима.

Заносна, црнокоса лепотица Рада Мијандрош је била ћерка јединица, још увек неудата, иако су њене вршњакиње већ имале децу. Живела је са родитељима у кући у чијој су близини била домаћинства Несторовића, Петковића, Здравковића, Михајловића, Митровића…

Рада није ишла ни у кафане, а камоли у јавне куће. Међутим, код Раде је кући долазио Немац, официр, висок, наочит, са плавим очима у беспрекорној униформи са изгланцаним чизмама. Некада је Немац долазио аутомобилом, некада с војном патролом, али најчешће кад падне први мрак био је сам. Није се дуго задржавао.

Избегавала је Рада да иде у центар града, на пијацу или у приватне посете. Једино би ујутру одлазила код свог Шнајдера. Била је витка, носила је ципеле са штиклом, бујна црна коса јој је била до рамена, па је пленила својом појавом. Шта год да јој је Шнајдер сашио, на њој је било као саливено.

Тек стасали момци из комшилука, старији Милорад и мало млађи Драгослав, жељно су је чекали кријући се иза тараба. Гледали су је упијајући њену лепоту, па би онда трчали иза шупе да их нико не види и тамо се такмичили ко ће први да се самозадовољи.

Гимназијалке су се трудиле да имају бар делић гардеробе скројен по изгледу на сукње и хаљине које је носила Рада. Наравно, нису смеле својим мајкама ни да спомену да су виделе Раду.

Срећна или случајна околност је била што је Шнајдер имао радионицу у помоћној кући у дворишту близу Слободана Ђаковца, тамо где су биле кафане „Код Белог“ и „Код Црног“. Ту се доселио одмах на почетку рата. Био је избеглица и нико није знао одакле је дошао. По нагласку би се рекло да је био из Баната. Живео је неприметно, али пошто је био мајстор свог заната брзо је стекао муштерије.

Момци и девојке су почели све чешће да долазе код Шнајдера у радионицу ишчекујући да се појави лепа Рада. Желели су да буду бар мало у њеној близини како би осетили њен француски мирис. Било је ратно време и само је Немац могао да поклања Ради парфем.

Савезнички бомбардери често летећи и бомбардујући Поморавље најављивали су скори пораз немачке војске. Људи су почели да се радују крају рата, али и да се плаше црних тројки, разбојника који су пуштени из апсане, осветољубивих комшија и неизвесности коју ће да донесу партизани.

Комшије су шапутале о судбини лепе Раде. Да ли ће Немац да је поведе са собом или ће да је остави на милост и немилост домаћих? Да ли ће да буде ликвидирана или само ошишана до главе?

А Немац је све чешће долазио код Раде кући. Она је након тога одлазила код Шнајдера. Кретала је од куће са пуном торбом, а враћала се с празном.

Лепо су то запазили комшије Милорад и Драгослав, два наочита дечака којима је брада тек почела да расте. Једног дана, чекајући Раду код Шнајдера, видели су поред машине за шивење државну заставу тробојку са великом црвеном петокраком на средини. Шнајдер је само ставио прст на уста и рекао им да никоме о томе не причају, јер и он никоме неће да каже да они кришом код њега ишчекују да виде и омиришу лепу Раду.

Тенкови Црвене Армије су напредовали Бошњанским путем преко Везировца ка Ћуприји. Грмљавина каћуша је надјачала звук немачких камиона који су се повлачили ка Јагодини. Само се чула јака експлозија када је срушен друмски мост на Великој Морави. Очекивала се још једна експлозија из правца железничког моста.

Цео комшилук се скупио у великом подруму испод Митровићеве куће. Ту је било најбезбедније, јер је Митровић радећи на железници обезбедио гвоздене шине које је уградио у патос изнад подрума. Тек повремено су појединачно излазили напоље и враћали се доводећи још по неког из улице. У току ноћи у подрум је сишла и лепа Рада.

Ујутру је било очигледно да су Немци отишли и да Црвеноармејци улазе у град. Требало је издржати у подруму још само неколико сати. Страх од зла коју људска гамад могу да донесу у последњем ратном дану је био неизмерно велики. Неизвесност је трајала.

У једном тренутку су се на подрумским степеницама појавиле официрске чизме. Лагано је силазио Немац. На себи је носио другачију униформу, Црвеноармејску униформу. Тајац!

Рада је прва устала и пришла Немцу да се рукују и честитају на слободи.

А онда су сви похрлили из подрума.

На улици испред куће стајали су војни џипови са Црвеноармејским официрима и војницима. Салутирали су „Немцу“ поред кога су били Рада и Шнајдер. Брзо су сви сели у возила и колона је отишла из улице.

Данима након тога у кућама поред Пољанчета према железничкој станици испредале су се свакојаке приче о тајнама које су са собом пут Београда однели лепа Рада Мијандрош, Шнајдер и Немац или можда Рус, официр са изгланцаним чизмама.

аутор:

Душан Стаменковић