ЖИВИШ ОВДЕ, РАДИШ ОНДЕ

 

autobus

 

Који је циљ путовања? То је једно од основних питања која сам имао студирајући у Београду. Половина путовања једног човека је везана за одлазак и повратак са посла. Она друга половина се односи на одлазак у трговину, код рођака,…, на неки културни догађај.

„У Србији страни послодавци верују да би радници морали да буду мобилнији и да буду спремни да, ако треба, живе у једном, а раде у другом граду. У иностранству радници свакодневно проводе сате за воланом, у аутобусу, метроу како би стигли до посла. На тај корак радници у Србији не одлучују се лако.“

Цитирао сам оно што је у мају месецу 2017. године објавила Радио Телевизија Србије.

У тренутку када милион људи нема посао и машта да заувек напусти Србији, да оде тамо далеко, неко се дрзнуо да каже како Србин више воли да седи без пара код куће, него ли да путује у други српски град и тамо ради!

Могуће је да појединци који су се родили и завршили школе у Београду не желе да раде у Вршцу, Чачку, Врању, Ћуприји, Босилеграду…. А и зашто би отишли из Београда, када сви из Вршца, Чачка, Врања, Ћуприје, Босилеграда, … маштају о послу у Београду, у Београду у коме се отварају нова радна места, у коме има школа, лекара, и да не набрајам.

Сећам се неког другог времена, времена када су се зидале фабрике поред Велике Мораве, Јужне Мораве, Западне Мораве, поред Тимока и Нишаве… јужно од Саве и Дунава.

Сећам се времена када су у Ћуприју дошли са мном да раде људи из Београда и многих других градова. Били смо колеге у истој фирми. По неко се вратио у Београд, али не због носталгије, него због боље плаћеног и перспективнијег посла. А тада смо имали месечне плате довољно велике да можемо да путујемо где хоћемо и када хоћемо, могли смо да имамо нов ауто, могли смо да радимо са задовољством.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/12/morava-city/

Између Параћина, Ћуприје и Јагодине, саобраћали су препуни зглобни аутобуси са по 200 путника. Постојао је раднички воз из Јагодине до старе фабрике каблова. Између Параћина и цементаре у Поповцу утркивали су се аутобуси. И Ресавица је имала аутобуску станицу.

У Крагујевцу се производило 200.000 аутомобила годишње, а радника у фабрици је било најмање баш из Крагујевца. Слично је било широм Србије.

И тада никоме није падало напамет да каже „…да би радници морали да буду мобилнији и да буду спремни да, ако треба, живе у једном, а раде у другом граду. У иностранству радници свакодневно проводе сате за воланом, у аутобусу, метроу како би стигли до посла. На тај корак радници у Србији не одлучују се лако.“

Сада су Срби лењ народ који не воли да ради.

Нисам ја ово рекао. Нисам рекао, јер многи моји пријатељи раде у Норвешкој, Холандији, Немачкој, … и проводе сате за воланом, у аутобусу, метроу како би стигли до посла. Нисам рекао, јер знам да у Ћуприји данас раде многи који живе у Јагодини, Параћину, Ресавици…., јер знам многе комшије који сваког јутра крећу у Јагодину, Параћин, Ресавицу….

Аутор: Душан Стаменковић

Advertisements

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: