ПРОМАШЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

 

Имали смо своје време и оно је сада истекло!

У песми „Рачунајте на нас“ каже Ђорђе Балашевић да је у нама, рођеним педесет и неке, који слушамо плоче и свирамо рок, судбина будућих дана. И било би можда тако да смо заиста дошли на власт. Међутим, они рођени четрдесет и неке су другачије мислили. Они су били на власти, они су желели да остану вечито на власти.

Друштвене промене у Европи, рушење Берлинског зида и распад СССР-а и Варшавског пакта, прелазак из социјалистичког система у неолиберални капитализам, трансформација државне и друштвене имовине у приватну, условиле су и велике промене у СФРЈ.

Комунистички једнопартијски систем је морао да уступи место вишепартијској власти. Многи су тада помислили да да је демократија анархија, да могу да раде све што пожеле. Припадници средњег друштвеног слоја су себе замишљали у улози имућних капиталиста. А тадашњи комунистички владари су од својих југословенских република хтели да направе приватна царства.

У мутној води се риба најлакше лови.

И воду је почео да мути све израженији национал-шовинизам. Млади навијачи су преусмерени са спорта на ратно поље. Привреда, производња, више није била у првом плану. Револуција је тражила своје жртве.

Скоро ће три пуне деценије од тих бурних дана за народ. Много шта се дешавало, догађаји су смењивали догађаје, све брже и све болније. Сада се чини просто неважним шта је било некада.

Социјалистички савез радног народа Србије, на челу са Радом Ламбадом, по нердби великог Шефа, условио је да српски директори морају да прекину све привредне односе са директорима из Словеније. „Санкције“ су била освета за онај високо уздигнути Хофнеров прст упућен великом Шефу на последњем комунистичком конгресу.

Национал-шовинисти су једва дочекали да Срби „санкцијама“ униште словеначку привреду. Разумнији су тражили састанак са великим Шефом, а он је послао Оскара Ковача да види зашто техно-менаџерима смета прекид привредних односа са Словенијом.

Сталожено је Оскар Ковач слушао како ће Србија да казни Словенију. Фабрика аутомобила из Крагујевца, која је тада имала годишњу производњу од 200.000 аутомобила и извозила у САД око 70.000 аутомобила или једну трећину производње, престаће да купује и уграђује у нова возила алтернаторе из Словеније. Фабрика у Крању ће се угасити и 200 Словенаца ће да изгуби посао.

Несумњива казна за 200 Словенаца. Али и истовремена казна за 200.000 српских радника.

Аутомобиле без алтернатора неће нико да купује. Стаће производња у Крагујевцу, Београду, Сремској Митровици, Кикинди, Суботици, у Рачи, Белушићу… свуда где се производе делови за аутомобиле. Стаће и производња бакарне жице у Јагодини, а онда и у Мајданпеку и Бору.

Све је то лепо разумео Оскар Ковач и обећао је да ће о свему да извести великог Шефа. Ипак, српске „санкције“ усмерене ка Словенији нису престале. Настављене су још интензивнијим бојкотом свакојаке словеначке робе.

Трљали су задовољно руке радници ћупријске штампарије, јер им „Аеро“ из Цеља више није био конкурент. И не само они…

А онда следе српске „санкције“ и према Хрватској и Босни и Херцеговини.

Време ратно је за многе исто што и мутна вода за риболовце. Неком рат – неком брат, је стара пословица.

Долази и преломна 1992. година. Савет безбедности Уједињених Нација доноси једну, другу, трећу, …. шесту Резолуцију против великог Шефа, односно против скраћене Југославије. А велики Шеф каже да је све то само због пијаце у Сарајеву и да новоуведене САНКЦИЈЕ не могу да нашкоде Србији.

Хиперинфлација извлачи из српских сламарица и последњу уштеђену немачку марку.

Социјални мир Шеф купује скоро редовним платама и пензијама, додуше незарађеним. Велики Шеф постаје балкански миротворац. Не задуго, јер долази 1999. година.

 У песми „Рачунајте на нас“ каже Ђорђе Балашевић да је у нама, рођеним педесет и неке, који слушамо плоче и свирамо рок, судбина будућих дана. И било би можда тако да је дошло до примопредаје власти са онима рођеним четрдесет и неке који су другачије мислили. Они су и даље били на власти, они су желели да остану вечито на власти.

Бурна нека времена су у Србији. Скоро да се ништа не мења од времена првих вишестраначких избора. Или се све променило, али тихо, неприметно. Полако нестају они рођени четрдесет и неке, а следе их и рођени педесет и неке. Имали су своје време и оно је сада истекло.

Аутор је сведок и учесник описаних догађаја.