Клинци и клинцезе траже лик с којим би се поистоветили. Некада је то познати фудбалер, некада звезда неког ријалитија. Било како било, то мора да буде лик са насловних страна новина.
Можда је баш Милић од Мачве био изазов за Димитрија Гвозденовића када се определио да постане сликар са завршеном Ликовном академијом. Познати уметник са обала Саве, ексцентричног облачења и потпуно различит од остали сликара, повукао је и Миткета у свет уметности. Двобој између њих двојице је био неизбежан, али Милић од Мачве није имао довољно храбрости да изађе на мегдан.
Рођен у Ћуприји ратне 1943. године Митке није много марио што су му ђачке оцене биле шарене. Мисли су му биле у моравским врбацима поред којих је младовао. Схвативши да самоук не може да оствари своје снове уписао је и завршио успешно студије у Београду на Академији примењених уметности.
Преносио је најпре ђацима свој таленат као наставник у основној школи у којој је и сам некада био ученик. А пошто сликари на почетку каријере не могу да живе само од љубави, Митке је почео да ради у Српској фабрици стакла као дизајнер. Покушавао је да надмаши Веселка Зорића, Александра Портноја, Милорада Кнежевића, Емилија Мародића, Србобрана Килибарду, ауторе прелепих стаклених бокала, чаша, украса….
Љубав према Ћуприји је била изнад свега.
Био је главни церемонијар на општинским скуповима, почео је и плату да добија као службеник на радном месту „градски уметник“. Био је покретач многих култних култирних манифестација у Ћуприји. Све то и много више. Осмислио је и званичан грб општине Ћуприја на коме је истакао 1215. годину као годину када се у биографији краља Стефана Немање први пут спомиње име словенског насеља Равно.
Матићеви дани у Градској библиотеци, ликовне колоније, сусрети на Иванковцу, … а онда и посао директора у музеју су временски траг који је оставио у Ћуприји. Део дана је службено проводио у кафанама, али истовремено је и сликао претварајући своју кућу не само у атеље, него и у својеврсну галерију. Безброј слика и графика је потписао као Леринчанац, у знак захвалности и сећања на Димитрија Леринчанца, окружног проте, по пореклу Грка, који је усвојио његову мајку.
Митке је имао више самосталних и заједничких изложби слика. У Павиљону Цвете Зузорић у Београду је имао изложбу као дизајнер члан Удружења ликовних уметника.
Скрхан болешћу која је напала његово боемско тело и душу прерано је напустио своју Ћуприју. Кремиран је у Београду.
Ових дана навршиће се тачно десет година од како је овоземаљску кичицу заменио небеском.
Удружење ликовних уметника Ћуприје, чији је оснивач био Митке, и музеј у Ћуприји у коме је био директор низ година, као и градска библиотека у којој је био организатор „Матићевих дана“, требало би да покажу да у Ћуприји не важи српско правило да се успех никоме не опрашта.
Димитрије Митке Гвозденовић, од мајке Љубице и оца Милодрага рођен је у Ћуприји 01.07.1943. године. Млађи брат Лепомир – Мирко (1945) је у Немачкој трагично настрадао на послу у својој 27. години. Најмлађи брат Иван дане проводи између Швајцарске и Србије. Велика породица Гвозденовић је из Плажана код Деспотовца. Оставили су у селу рудник угља и кафану и отишли у свет.
Супруга Весна и кћер Маријана живе у Ћуприји.
Део слика:
https://stamenkovicdusan.wordpress.com/dimitrije-mitke-gvozdenovic/
Графика о старој Ћуприји:
https://stamenkovicdusan.wordpress.com/mitke-grafika/
Драмски приказ представе „Бој на Иванковцу“:
https://www.youtube.com/watch?v=5_FtpKm0L0Y
Аутор:
Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: