ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – ЗДРАВКО СТОЈАНОВИЋ

Zdravko Stojanovic

 

Нема више још једног заљубљеника у Ћуприју, нема више лекара-писца-музичара или писца-музичара-лекара Здравка Стојановића.

11.09.1942. – 09.06.2017.

zdravko u orkestru zaokruzen

Уместо приче о њему представићу једну од његових прича.

 

F  I  J  A  K  E  R  I  S  T  A    B U Š

U Ćupriji su decenijama postojala dva stajališta za fijakere. Jedno na železničkoj stanici, jer je dosta udaljena od centra grada, i drugo u samom centru, opet pri ruci putnicima, koji su odatle kretali „na voz“. Centar grada – železnička stanica i obrnuto, bile su glavne „destinacije“ ćuprijskih fijakerista.

Godine su prolazile, automobila je bivalo sve više, a fijakera sve manje! Poslednji fijakerista u gradu, bio je Buš! Gradska manguparija, nikada mu nije saznala pravo ime. On je uporno stajao sa svojim upregnutim kljusetom, na uglu glavne ulice i ulice Milice Cenić, iščekujući retke mušterije. Buš je bio debeo čovek sa ogromnim stomakom i opuštenom donjom usnom, pa je neodoljivo podsećao na engleskog režisera Alfreda Hičkoka, zbog čega su ga zvali još i „Hičko“, našta se on ljutio.(Mislio je da ga namerno zovu tako, samo sa promenjenim prvim slovom – „p u h!“) Bio je vrlo siromašan; mi ga pamtimo samo u iskrpljenom odelu! Takođe i arnjevi njegovog fijakera, nisu bolje izgledali. I oni su bili išarani raznobojnim kožnim zakrpama, a njegovom mršavom konjiću, mogla su rebra da se prebroje.

Moj drug Žika trgovac, bio je pasionirani kockar! Voleo je da igra sve kartaške igre, ali isključivo u novac! Dešavalo se da po nekada i dobije, ali je najčešće gubio. Tih dana, u Paraćinu je otvoren prvi kazino u kraju, sa ruletom i ostalim kockarskim spravama. Žika nije mogao da odoli tom izazovu! Rešio je da se oproba i u tome, što je do tada gledao samo na filmu! Predložio mi je da mu pravim društvo! Ja sam se u početku nećkao, odgovarajući i njega, upozoravajući ga da se tamo igra u velike pare, i da je taj kazino namenjen samo parajlijama iz inostranstva. Nije vredelo! Poneo je celu platu, i, krenuli smo! Kola nismo imali, a te večeri nikoga nije bilo ko bi nas povezao do Paraćina, pa je izbor pao na Buša!

Tako smo, laganim kasom Bušovog kljuseta, stigli do paraćinskog kazina. Žiku je pratila neverovatna sreća! Na ruletu je dobio oko petnaest onda najvećih plata! Posle kazina, do zore smo pili i lumpovali dok nas je Buš strpljivo čekao. Po Žikinom naređenju, „gospodin“ Buš, morao je da bude poslužen u fijakeru, jer nije hteo sa nama da sedi u kafani. Odbijao je, govoreći da bi se sa nama zapio, i ne bi imao ko da nas vrati kući.

Kada smo u zoru krenuli, Žika je platio konobara da sedi u fijakeru preko puta nas, sa poslužavnikom sitno isečenog pečenja, sa čašama, i nekoliko boca šampanjca! Na Žikin znak, morao je viljuškom da nam stavlja po zalogaj mesa u usta, dok smo se mi više drali nego pevali, i da nam naliva čaše vinom! Konj je morao lagano hoda, kako bi cigani mogli da nas sustižu, i da nam sviraju! Sećam se da je basadžija nosio bas preko grudi kao gitaru. Kada smo naišli na dvojicu uličnih čistača, Žika je zaustavio fijaker, i pitao ih kolike su im plate? Rekao je da će im odmah isplatiti podve plate, ako ga nešto poslušaju! Naravno, prihvatili su. Poslao ih je u prvu, rano otvorenu prodavnicu, da kupe dva džakčeta soli! Onda smo se nas dvojica okrenuli na naslon fijakera, i prosipali so po ulici! Njih dvojica su imala zadatak da metlama, levo – desno rasteruju porsutu so! Žika je „solio“ ulicu, kažnjavajući je zbog toga što ima „krivinu“, pa zato nema čist pogled „u budućnost!?“ (Ulica bila prava ko strela!) Tako su nas pratili sve do izlaska iz Paraćina, iznajmljen kelner, ciganska kapela, i čistači!

Put do Ćuprije, obojica smo prespavali. Onda nas je Buš probudio, i sam se ponudio da nas razveze kućama. Kad je Žika isplatio Buša, rekao je da su mu ostale pare samo za kutiju cigara! Dok smo se mi zahvaljivali našem fijakeristi što će da nas razveze kućama, on nam je, češući se po glavi rekao:

„ Bre, kad ste toliki ludaci i bacate tolike pare, kupite mi kubik daske i dva ’blindirana’ magneta, da napravim raketlu! Sa garanciju ću prvi da stignem gore.“ Tada se uveliko pričalo o skorašnjem letu na  mesec. Buš je nastavio: „Da odletîm u pizdu materinu, samo da više ne vozim svakak’e budale!“

Zdravko  Stojanović

knjiga prva

Ljubav u Vitenburgu – Zdravko Stojanović

Roman prvenac uglednog lekara Zdravka Stojanovića nastao na osnovu porodične istorije koju je autor saznao od svog dede. Knjiga je stalno prelaženje iz jednog vremena u drugo (period posle Drugog svetskog rata sa periodom pre i posle Prvog svetskog rata), iz jednog životnog doba u drugo (iz detinjstva naratora u njegovo zrelo doba) iz jedne sredine (Ćuprije) i civilizacije u drugu (Vitenburg u Nemačkoj), a sve u cilj dočaravanja jedne velike ljubavne priče koja transcedentira sve te prepreke. Emotivni sadržaj nalazi se u samom središtu ili jezgru ove price je priča glavnog naratora (unuka) doživljaj, pamćenje uspomena i zato je perspektiva pripovedanja lična, a ne objektivna.

NOTNI ZAPISI DUŠA + CD

Zdravko Stojanović

notni_zapisi_dusa_cd_vv

Фотографија са промоције књиге у Ћуприји 06.02.2015. године – сала Фонда ПиО:

6 februar 2015 Cuprija

Забележио:

Душан Стаменковић

Advertisements

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: