КЛИМОГЛАВЦИ

Мајка ме је водила код деде улицом која је пролазила поред Солун кафане преко дрвеног моста кроз који је једног дана пропао камион у Белицу, а онда даље ка Винорачи поред порте старе цркве у којој сам крштен. Испред дедине куће је становао Веља Тресоглавац. Деца су га задиркивала, а он онако стар и изнемогао, само је псовао. Мени је мајка објаснила да је Веља болестан и да му се зато тресе глава и дрхте му руке. То ми је остало у сећању занавек и никада се нисам смејао слабим и болесним људима.

Крајем гимназијског школовања добио сам препоруку да се учланим у Савез Комуниста. У то време основне партијске организације нису биле у предузећима и школама, него по месним заједницама. То значи да је требало с препоруком из школе да одем у месну заједницу. Отац ме је саветовао да најпре свратим код комшинице Данке Улман, која је била партијски руководилац. Дружећи се с њеном ћерком Макицом знао сам да је она била директор у јагодинској ИНИ, али нисам знао и да је била велики комуниста. Отишао сам код тетка Данке и показао јој писмо из школе. Без много околишења ми је рекла да се не учлањујем у Савез Комуниста. Није то за мене, још сам млад и перспективан и нисам од оних климоглаваца. Разочарали би ме целовечерњи партијски састанци и празни разговори.

После факултета и одслуженог војничког дуга према држави запослио сам се у перспективној фирми. Младог и амбициозног брзо су ме бацили у ватру да се калим и доказујем. Пословна удружења, привредне коморе, међудржавне комисије, општински извршни савет,… сваког дана по некакав састанак. На дневном реду десет, двадесет, тридест тачака… килограм, два писаног материјала уз позив за састанак. Најпре сам покушавао да све то детаљно прочитам пре почетка састанка. А онда сам дигао руке од читања и почео да дижем руке гласајући – ЗА или ПРОТИВ, онако како је председавајући каже. Постао сам и ја климоглавац.

Бојао сам се да од силног климања главом не постанем тресоглавац као Веља, комшија мог одавно покојног деде.

Да ли то значи да сам од пуноглавца постао празноглавац?

Као деца смо у Раваници јурили пуноглавце мислећи да су то мале рибице. Нико није могао да нам објасни да су пуноглавци мале жабе. Исто тако ни одраслима не може лако да се објасни да климоглавци нису пуноглавци.

Сплетом околности брзо сам почео да предводим разне групе људи. Добио сам прилику да бирам прве сараднике. Добронамеран савет сам добио од свог професора Јовановића, да бирам оне особе које ће да ме слушају и прате, које неће да ме изневере као син Брут. Добар савет, али тешко остварљив, бар на први поглед.

У народу Радоја Домановића лако је бити вођа. Тресоглавци и климоглавци су само наизглед исти. Да бих опстао, окружио сам се климоглавцима.

Састанци су ми постали забавни. Као председавајући рекао бих само „НОВИ МОСТ“ и климоглавци су настављали даље. Тако је – треба нам нови мост! Већи и лепши од старог моста, скупљи од осталих мостова, осветљен у свим дугином (ЛГБТ) бојама, са резервисаним местом за будуће трамвајске шине… Жао ми је било да прекидам тачку дневног реда, пуштао сам климоглавце да се утркују са предлозима. А они су се радовали верујући да ће већ сутра, можда прекосутра, да имају нови мост. И после састанка су причали по целом граду о новом мосту ширећи свеопшти оптимизам.

Тешко је да се на почетку схвати да пуноглавци нису будуће велике рибе. А када се та тајна разјасни, онда је све лако.

Никако немојте да се на послу окружујете паметнијима и способнијима, бирајте само најбоље климоглавце. Лојалност је важнија од било које друге особине. И не брините бригу о далеким циљевима, ионако ће да буду брзо заборављени.

Народ Радоја Домановића остаје увек исти. Тражи стално боље место под сунцем, тамо негде иза брда.

Када мудри старац са наочарима и качкетом, поред кригле пива на столу, ћутке и лагано пар пута махне главом доле-горе, то је само резигнираност, није мудри старац ни тресоглавац, ни климоглавац. Верујте ми на реч!

Аутор:

Душан Стаменковић