НЕМИР ДУШЕ

Хладна киша непрекидно пада. Чује се како тече низ олук. Никако да се раздани, а време је да се иде на посао. Ко би сада имао вољу да устане из топлог кревета? А лето је било до јуче.

Сцене са годишњег одмора се враћају као у сладуњавим описима из „љубавних“ романа.

Шум каменчића који се ритмично котрљају како их таласи повлаче по ивици бескрајне плаже прекида крик галеба. Довољно да се очи отворе и погледа високо. Само један велики авион оставља два бела трага на модром небу летећи ка сунцу које се спушта све брже ка хоризонту. Хоризонта као да нема – море и небо су се саставили.

Буђење, трк у купатило, претурање по ормару у коме је још летња гардероба. Онда тражење ципела које не пропуштају кишу… Зловољне колеге, прва јутарња кафа уз препричавање синоћњег телевизијског програма. Кукњава колегиница како је пијаца скупа и како је зимница из продавнице јефтинија… Чека се пауза за доручак, па онда …

Поподневно дремање уз монотон глас спикера који чита вести. Очи се саме затварају. Стварност постаје сан.

Плажа на којој нема дечурлије која трчећи посипају сваког ситним песком, само ћутљива тела изложена зрацима залазећег сунца. Сваки мишић је опуштен. Дисање је неприметно.

Какав ли мир имају они који су се определили да живе у манастиру?

Где ли лута поглед светионичара на рту усамљеног острва?

Колико ли космонауту траје дан на свемирској станици која непрекидно облеће Земљу?

Да ли је Хемингвеј нашао вечни мир?

„Ако немаш циљ, сви су путеви исти“ каже јапанска пословица.

Тренуци на морској плажи у смирај дана неповратно пролазе. Остаје сећање на опуштеност које треба да траје до следећег летовања. Обавезан повратак у једноличну свакодневицу је неминовност.

Зар живот не може да буде као сан?

Вести се завршавају прогнозом времена за сутра – пре подне киша понегде, после подне разведравање, а за викенд биће опет сунчано.

Телефон звони, чује се питање куда ћемо вечерас?

Хајдемо на вечерње купање у отвореном базену са топлом водом. Около мрак, кафана скоро пуста, чује се тиха музика, можемо да останемо у води бескрајно дуго, да плутамо на леђима док нам на лице падају ситне капи кише. После ћемо да пијемо црно вино.

Ујутру морамо мамурни на посао. И опет ће мрзовољне колеге да гњаве о зимници, о дрвима, о родитељском састанку…

Зашто је годишњи одмор на мору тако кратак?