ЈОВАЧКО ЦРНО

Кад сунце побегне иза Јухора, обично седећи на преврнутој гајби од пива, некада су Јовчани почињали вечиту причу ко има бољи виноград и чије је вино најбоље. Данас се више не седи на пивским гајбама, али се и даље испредају приче о старим, добрим временима.

Постојала су два Јовца, Доњи и Горњи. Рекло би се да је Горњи Јовац на брду, а Доњи Јовац поред Мораве. Али није тако.

Доњи Јовац је био поред потока Врањевац, који се од Градишта спушта са брда Врањевац и тече ка Великој Морави. Село је било на самом прелазу између брда и равнице, са некада три махале које се данас више не препознају. Куће на Врањевцу су чиниле засеок, као и куће у Старом Селу поред Велике Мораве, која је стално плавећи премештала своје корито. На брду је било винограда и пашњака, а у равници су преовлађивале оранице и баште.

Горњи Јовац се налазио испод Доњег Јовца, не случајно, јер је Горњи Јовац био удаљенији од Велике Мораве која је кривудала долином.

Кнез Лазар је у Раваничкој повељи давне 1381. године споменуо села Еоховац (Јовац) и Придворицу (Дворица) у близини села Свињари (Сињи Вир). Вероватно је село Јовац добило назив по врби Иви (Јови).

Падине Јухора су окренуте ка сунцу и погодне су за гајење винове лозе. У вину је истина, говорили су стари Римљани, па се сматра и да су све приче око Јовца и Јовчана истините, нарочито оне хајдучке. А како и не би, када је сваки становник поседовао у просеку два хектара вонограда, а јовачко виногорје је имало укупно око 800 хектара.

Село је било некада засебна општина која је гравитирала Јагодини према којој је имала добру саобраћајну везу коју Велика Морава кад набуја није угрожавала.

Данас није више тако. Миграција чини своје злодело, нарочито она након Другог светског рата, и Јовчани напуштају село одлазећи у градове и у срце Европе. Ваљда тако и треба, јер како би познати Јовчани постали познати да су остали да живе у селу.

Новинарка и списатељица Мир Јам – Милица Јаковљевић рођена је у Јовцу, 22. априла 1887. године, а умрла је у Београду, 22. децембра 1952. године.

Српски глумац Млађа Веселиновић је рођен 1915. године у Јовцу, а умро је 27. децембра 2012. године у Београду. Са својом супругом Бранком Веселиновић, познатом глумицом, срео се и заволео у Југословенском драмском позоришту, у којем су били од оснивања, 1947. године.

За Нешу Миленковића Нешицу се везује легенда да је железничка пруга Београд-Ниш морала да скрене у Јовац, јер је он лично познавао краља Милана Обреновића, с којим је био кућни пријатељ и кум. Остао је упамћен као председник јовачке општине и народни посланик. Његов зет Милун Лукић је основао јовачку виноградарску задругу. На фотографији је сада ЕТНО КУЋА Неше Миленковића:

Први Јовчанин са завршеним факултетом је био Живојин Жика Миленковић, рођен 30. јануара 1874. године у Јовцу, а преминуо и сахрањен у Београду 1948. године. Завршио је медицину давне 1901. године у Аустрији.

Први Јовчанин доктор наука је био проф. Др Милоје Ђорђевић Милојица. Рођен је 27.7.1938. године. Бавио се питањима из истoрије германистике и лексикографије немачког језика, па су његови најзначајнији радови из ове области. Од 1992. године живи у Немачкој.

Др Саша Боровић је кардиохирург и ради у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, Београд, од 1996. Знање из области кардиохирургије стицао је током усавршавања у Пољској, Италији и Сједињеним Америчким Државама.

Пореклом из Јовца је и Горан Максимовић, бивши српски и југословенски стрелац, отац српске олимпијске вицешампионке у стрељаштву, Иване Максимовић.

Оно што је вечито у Јовцу, јесте грожђе.

Било га је и биће га. Јовачко црно је бренд који треба обновити. Јовачки подрум са капацитетом од 150 вагона је направљен одмах након Првог светског рата. Јовачка винарска задруга је 1958. године припала некадашњој фирми Навип, која је у Јагодини имала свој погон и која нажалост више не постоји.

Од Светог Трифуна до почетка октобра сорте грожђа Прокупац, Смедеревка, Хамбург, … дају наду Јовчанима да ће опет као некад у село да долазе из Немачке и Аустрије да купују јовачку ружицу, коју је Навип прекрстио у „Јагодинску ружицу“.

Јовачки подрум, најстарији у Поморављу, чудо архитектуре, дика и понос виноградара и винара, у коме се точило светски познато и на краљевским дворовима служило „Јовачко црно“ може да васкрсне.

Чињеница је да у селу живи све мање и мање људи. Тако је у већини места у Србији. Али то не значи да подјухорска села Јовац, Остриковац и Дворица не могу на „Винском путу“ да буду села са неколико породичних винарија у којима би намерници уживали у вину и доброј храни, уз одабрану музику.

Јовачко црно, ружица и бело вино и туризам дају наду селу да ће да живи боље него у прошлим временима.

Прича о виноградима у Ћуприји: