НЕМА БОГА

Господско умирање је када смрт дође изненада. Нема мучења и патње, страха и безнађа, само буде крај и готово.

Први батаљон 17. Ударне бригаде 38. дивизије НОВЈ је наставио традицију 38. Источнобосанске дивизије која је деловала у оквиру Трећег корпуса НОВЈ, а остала упамћена по борбама против немачке легионарске СС Ханџар дивизије у оквиру немачке групе армија Е која се повлачила преко Дрине према Аустрији. Ослободила је и Сарајево крајем марта и почетком априла 1945. године. Нема Кинеза који не зна ко је био „Валтер“. Мање је познато да је ова дивизија учествовала у мају месецу у борбама у уништењу главнине четника Драже Михајловића у југоисточној Босни.

Одељење за заштиту народа (ОЗНА) је била контраобавештајна служба НОВЈ из које су у марту 1946. године проистекле УДБА и КОС. У народу је остала крилатица „ОЗНА све дозна“.

Сви пребројавају жртве – страдале у ратним и поратним „дивљим чисткама“ у Југославији. Тиме се баве и научни истраживачи, историчари и политичари. Лицитира се бројевима и до 300.000 убијених. При томе постаје неважно како су појединци убијени.

Младиће, и оне који још нису почели да се бријају, мобилисале су четничке јединице током 1944. године бежећи из Србије преко Дрине, па даље ка Аустрији и Немачкој. Мајке су их сачувале током рата, али уласком Црвене Армије у Србију, околности су се нагло промениле.

Нису ови момци честито ни научили како се пуца из пушке. Већина није успела да опали ниједан метак. Без своје воље, уз сталну присилу, пешачили су у непознато. А највише су желели да се врате својим кућама. Циљ им је био да побегну и од Немаца и од четника. Да пређу из Босне преко Дрине и дођу у своју Шумадију и у Поморавље.

Све скупа око 20.000 људи није желело да иде с Немцима и четничким вођама у неизвесност. Само их је Дрина делила од родних кућа.

Дрина и партизани.

У јединицама НОВЈ  поред Дрине били су исто тако момци којима је било доста ратовања. Њихови непосредни командири су били Срби и Црногорци, а политички комесари Јевреји и Хрвати. Војнички задатак пред њима је био прост – спречити по сваку цену четнике да пређу преко Дрине и да се врате у Србију!

Углавном још голобради четници су се на саму појаву партизана предавали без оружја. Лутајући по босанским брдима, изгладнели и промрзли, као да су једва чекали да се појаве партизани, да свему дође крај. Тако је неколицина њих у прохладно јутро наишла на јединицу НОВЈ.

Руке су им везане обичном жицом. Толико јако да су дланови поцрнели без дотока крви.

После сат времена огрејало је сунце, топло сунце.

И једни и други, и четници и партизани, поседали су на росну ливаду окрећући лице ка сунцу. Сви су ћутали. Ко зна на шта су мислили. Можда на своју кућу, на пропланак изнад куће и на своје краве. На топло млеко.

Голобради Крагујевчанин светло плавих очију је тупо зурио у своје црне дланове стегнуте жицом. Подигао је у очају поглед ка партизанском вршњаку који се дремајући наслонио на пушку. Били су истих година, али на супротним војничким странама. Тако је хтела судбина. Да ли да га замоли да му бар мало попусти жицу, да мало крв проструји ка прстима?

Нису требале речи, довољан је био молећив поглед.

Млади партизан је најпре погледао у свог командира, који му је кратко климнуо главом, па је устао и пришао Крагујевчанину. Попустио је жицу. Крв је јурнула у дланове који су престали да буду црни.

До тада су њих двојица – млади четник и млади партизан, само ћутали. А онда је Крагујевчанин крстећи се везаним рукама гласно прозборио – „Хвала, има Бога“.

Сви на ливади су се окренули ка њима.

Политички комесар је устао. Пришао им је. Извадио је пиштољ из футроле. Цев је уперио у лево око Крагујевчанина. Опалио је метак. Прасак. Крв је шикнула на све стране.

Политички комесар је гласно, што гласније могуће да га сви јасно чују, рекао: „Нема Бога!“

Победници пишу историју. Не зна се судбина сваког од тих двадесетак хиљада Срба који су за сва времена остали у брдима поред Дрине или у самој Дрини.

Господско умирање је када смрт дође изненада. Нема мучења и патње, страха и безнађа, само буде крај и готово.