МАЛИ ЂОКИЦА

Корзо је имао сваки град, и онај велики и онај мали. Увече би се младо и старо шетало кроз центар места уз обавезно очијукање. Момци су имали обичај да стану уз ивицу тротоара остављајући што узанији простор за девојке и парове, па се стварала гужва.

У Ћуприји је корзо био од посластичарнице „Пеливан“, па до пролаза за Медицинску школу. Поједини парови су тражили и мало самоће шетајући од Микићевог до Моравског моста.

Давне 1976. године донета је општинска одлука да се главна улица у Ћуприји затвори за саобраћај преко лета и то увече од 19 сати до 22. Тада сам био студент на Саобраћајном факултету у Београду, на катедри за планирање, регулисање и безбедност саобраћаја. Било је некако нормално да се ја укључим у акцију спровођења општинске одлуке. Бобан је био задужен за техничко регулисање саобраћај  у општинском органу управе и онда смо нас двојица испланирали које саобраћајне знакове ћемо да поставимо на прилазу главној улици. Нико нам се није мешао у посао и ми смо га успешно обавили на радост ћупријских шетача.

Имала је Ћуприја добар урбанистички план у време док је Тито још био жив. Постојала је у једном излогу макета града, са свим улицама и зградама, па су грађани могли да се упознају са планом и да дају своје мишљење и сугестије. Највећа дилема је била где да се направи нови мост преко Велике Мораве – узводно од постојећег моста и ушћа Раванице или низводно ближе данашњем аутопуту. Обе варијанте су подразумевале изградњу прилазних путева, односно изградњу западне или источне обилазнице. То је значило да је неопходно да се у градском језгру резервише слободан простор за будуће саобраћајнице.

Временом су се смењивале општинске власти у Ћуприји и реализација претходних планова се прекидала све са мишљењем да је нова власт паметнија од претходне. Град се повећавао, пристизали су Ресавци и Врањанци, јер су се у Ћуприји отварала нова радна места. Сваког јутра је 12.000 радника ишло на посао. Становници су почели да зидају куће и формирају улице онако како су то сами замишљали, јер општинска власт није била способна да обезбеди инфраструктурно опремљене нове плацеве за индивидуалну стамбену изградњу. Тако су направљена прва „дивља“ насеља око Ћуприје, на путевима према Параћину и према Супској и Деспотовцу. Додуше, и у самом граду престало је проширење водоводне и канализационе мреже, јер је новац грађана почео да одлази у непознатом правцу. Тако су створени проблеми за новоизграђене улице око Школе за музичке таленте и од реке Раванице према аутопуту.

Истовремено је уништена могућност да Ћуприја добије источну обилазницу, модерну саобраћајницу која би била паралелна са аутопутем и која би повезивала државне путеве из Ћуприје ка Супској и даље ка Глоговцу и Свилајнцу, затим према Деспотовцу, Сењу, Батинцу, Бошњану и према Параћину. На тај начин је елиминисана и дилема где треба градити нови мост преко Велике Мораве.

Грађани Ћуприје су за две деценије самодоприносом изградили водовод, канализацију и скоро све градске улице, наравно и нову основну школу и халу спортова и дом здравља. Становници суседних градова су могли само да завиде ћупричанима који су били најнапреднији.

Градски оци су преусмеравали новац из самодоприноса и мимо воље грађана. Најлакше је било да се коловоз у некој улици смањи са пројектованих седам метара ширине на пет метара или са 12 метара на 10 метара. Наизглед такво сужавање коловоза није било штетно. Тако су реконструисане улице од Микићевог моста до Славије (улица Кнеза Милоша), од моравског моста до болнице (улица Живке Дамњановић), затим улица Сретена Здравковића и неке друге. Последице видимо данас када се с муком пробијамо возећи аутомобиле тим суженим улицама. Наравно, бесмислено је што неке друге улице, које се надовезују на ове улице, имају непотребну ширину коловоза преко седам метара.

Мали Ђокица је почео да се игра замишљајући да је главни урбаниста у Ћуприји и да баш он све боље зна од осталих.

Ко ће сада да исправи криву Дрину?

Да ли да млади људи побегну из Ћуприје или да остану и да их боли глава од размишљања како да Ћуприја убудуће има довољно воде, канализацију са постројењем за пречишћавање отпадних вода, депонију за смеће, широке улице и довољно паркиралишта?

Да ли да млади Ћупричани препусте оном свуда присутном малом Ђокици судбину града?

Гледам ових дана нове путоказе на ћупријским улицама. И видим да се вратио мали Ђокица и да се опет заиграо. Замишља мали Ђокица да је Ћуприја транзитно место кроз које јуре камиони и аутобуси из Јагодине ка Свилајнцу и Деспотовцу, па ту гомилу камиона мали Ђокица усмерава около наоколо Ћуприје.

Крене рецимо велики камион из Јагодине ка Деспотовцу, па промаши директан пут преко Глоговца, него дође у Ћуприју. И како ће тај велики камион да погоди пут ка Деспотовцу? Мораће са моравског моста да скрене десно, да прође поред цркве и затвора, па онда поред касарне право на железничку станицу. Од железничке станице преко Славије до пута ка Бошњану и Везировцу, а онда лево, па мало десно, па мало лево, па опет десно…. па преко моста на Раваници до улице Кнеза Лазара. И када дође до семафора, не треба да иде право у улицу Сретена Здравковића, него мора лево ка центру града. И онда код стадиона десно у Иванковачку улицу до болнице. Е, ту скреће десно ка раскрсници са улицом Сретена Здравковића и тек онда може ка Деспотовцу.

Пошто су путокази универзални и важе за све возаче, замислимо новинара Мирка Алвировића који прави туристичку патролу кроз Србију и обилази Поморавље. И тако Мирко, новинар и туриста, након обиласка споменика на Иванковцу, стигне у Ћуприју са намером да оде у зоолошки врт у Јагодини. Хоће Мирко да транзитира Ћуприју и да поштује путоказе. Не гледа Мирко у Гуглову мапу, него у саобраћајне знакове. И онда мали Ђокица провлачи великог Мирка около наоколо Ћуприје – до Славије и железничке станице, па поред касарне и цркве…

Феликс Каниц би позавидео Мирку на путовању кроз Ћуприју и обиласку скоро свих ћупријских улица. А Мирко, изнервиран што већ није стигао у јагодински зоолошки врт, пожелеће да пита малог Ђокицу шта то побогу учини?

Шалим се то ја, нисам заједљив, само сам мало циничан, јер целог живота уступам место малом Ђокици.

А Ћупричани нека размисле, да ли је случајно што град има све мање и мање становника.

За све оне који слепо верују у исправност постављених путоказа, који верују у ауторитет пројектанта само зато што је из Београда, који верују у дату реч оног који је дозволио постављање путоказа, наводим пример ортодоксне глупости вођења саобраћаја кроз улице Сретена Здравковића и Иванковачке:

Аутор:

Душан Стаменковић

дипломирани саобраћајни инжењер