NIGHT CLUB

„Ноћни клуб“ је постао култно место и улазак је био привилегија малобројних. Узалуд су долазили момци са девојкама (које нису плаћале резервацију) из Бора, Зајечара, Крушевца, Крагујевца… Јагодинци и Параћинци су могли само да завиде Ћупричанима.

Неонска реклама изнад степеница којима се силазило у подрум хотела „Равно“ из улице просветитеља Доситеја Обрадовића била је најава за нешто што се виђало само у метрополама. Диско кугла на плафону, пригушено светло, сепареи за два пара, музика са грамофонских плоча, виски уместо уобичајене домаће брље,… све је било као у најновијим западњачким филмовима.

Беше то време непосредно након великих студентски демонстрација у највећим европским градовима, време када је друг Тито подржао београдске студенте, време када су Руси дивљачки окупирали Чехословачку због чега су и ћупријски војни резервисти хитно послати ма границу са Мађарском.

Италијански богати ловци су безбрижно долазили у Ћуприју, паркирали би своје луксузне ферарије и ламборџиније на тргу испред хотела „Равно“, а локални момци су због италијанских шармера страховали за своје девојке. Нестварна илузија америчког сна била је на филмском програму у биоскопу који је и даље носио прозаично име „Занатски Дом“.

Друга врста пропусница је важила за све оне који су желели да иду у кафану у приземљу Дома ЈНА, где се налазила и модерна куглана, а филмски репертоар је био још увек соцреалистички. Додуше, војници на улазу су знали да окрену главу на другу страну када би видели лепу девојку која је имала у пратњи ћупријског момка са уредно подшишаном кратком косом. А они дугокоси момци су могли суботом и недељом на јутарњу филмску представу цртаћа Волта Дизнија. Преко лета је у атријуму Дома ЈНА поред уметничке фонтане била свирка уживо.

Непосредно пре отварања „Ноћног клуба“ саграђен је у парку поред Велике Мораве ресторан „Плоча“. Ту су се преселиле лумперајке из „Синђелића“, који је дуже од пола века био симбол друштвеног статуса у целом Поморављу и Ресави. Тома Здравковић, Горица Илић, чика Вуле Јефтић, Аземина Грбић и други музичари тога времена, правили су изврсно расположење у нестварном амбијенту поред реке.

Имала је тада Ћуприја и кафану „Ловац“ у којој се сваке ноћи одвијао стриптиз програм. Због тога су се пословни ручкови углавном завршавали у ситне сате. Дуго се скривало од јавности, односно од наивних домаћица, које су све лепотице биле звезде ноћи. Пословни људи су се међусобно дискретно обавештавали о лепотицама ноћи. 

Данас мало ко може да поверује да на Сави и на Дунаву тада нису постојали речни сплавови, био је само један ресторан на ушћу до Музеја модерне уметности. Звонко Богдан је певао сваке вечери у једном омањем хотелу код излаза из теразијског тунела, а ноћни живот је постојао само у „Лондону“ и у „Мажестику“. Главни град је могао да позавиди маленој Ћуприји.

Такво је то време било некада. Људи су се променили, навике су се промениле. Телевизија и интернет су заменили кафане и биоскопе…, односно блиско дружење.

Вера Николић и много других спортиста су постали легенде уз ненадмашног спортског новинара и ТВ коментатора Ћупричанина Драгана Никитовића.

Узгред, наш Добричевац је тада у Немачкој био главна фаца међу дилерима дроге. Због њега нико није смео у Ћуприју да донесе ни бенседин, а камоли нешто друго!

Можда ће опет да дође време да Ћуприја добије модеран ноћни клуб, па да опет постане центар овог дела Србије, никад се не зна, зар не?

Аутор: Душан Стаменковић