За овај јубиларни број „Моравског гласника“ желимо да нашим читаоцима прикажемо извесне моменте из живота наше Ћуприје у данашње време, како би наши потомци имали било каквих забелажака о Ћуприји, јер нажалост нико није предузимао сличне послове. А много и много драгоцених момената из историје нашега места је пропуштено, заборављено и што је најжалосније нико и не помишља да о томе једнога дана пружи опширне чланке и информације… Истина ми смо кроз ступце „Моравског гласника“ у више махова регистровали многе догађаје, а поред тога у засебној књизи Алманаха Поморавља, било је опширних историјских приказа о нашем месту и околини. Али, ми ипак налазимо да су многе ствари пропуштене и да би требало да се догађаји не само бележе и чувају по фијокама, већ да се омогући и објављивање тих података.
Многи нас неће разумети. Рећи ће, можда: „Море, шта да још и о томе лупамо главу и да за то дајемо паре.“ Ми се с таквим мишљењима не можемо сложити, јер о нашој Ћуприји требало би врло много писати и сачувати важне историјске моменте из њеног живота.
На нашу несрећу многе ствари ће се заборавити, јер нико није хтео да их прибележи и сачува. Сетимо се само шта би требало све забележити из живота нашег места и нашег грађанства од 1918. године, па на овамо.
ПРВО, ОКРУЖНО МЕСТО, А ЗАТИМ „ВЕЛИКО КАЛДРМИСАНО СЕЛО…“
За ову аљкавост сносићемо сами одговорност пред будућношћу. У сваком послу Ћупричани су се до сада показивали несложни. Што је један хтео да чини, други је пошто-пото рушио, сметао. Када је неко мислио само добро своме месту, други су се бунили и протестовали: „А што баш он то да чини?“
Како је то изгледало свако се сећа од онда када смо били изгубили сва надлештва. Ћуприја једно време беше „велико калдрмисано село“. Жупанијско место, центар Моравског округа, а затим ништа. Ни срез нисмо имали…
Параћин, а нарочито Јагодина, почеше нагло да се уздижу. Код њих не беху онолика трвења и неслоге. А ми? Ми смо се бринули ко је у општини, ко је у неком друштву и зашто и како. Варош беше замрла, а сва та међусобна трвења осећали смо ми грађани на својим леђима. Један угледни грађанин, како смо касније сазнали, био је чак поднео и молбу општини, да се Ћуприја прогласи селом. И ту своју молбу, кажу, поткрепио је доказима. Видео човек какви смо, па зашто не бисмо своју варош прозвали селом. Јер и многа села беху напреднија од наше Ћуприје. То беше пре неколико година.
… А ДАНАС ПРИЛИКЕ СУ СЕ ПОТПУНО ИЗМЕНИЛЕ
Данас ствар стоји нешто друкчије. Многи су се тргли из сна, иако прилично касно. Комунална политика нашег места у последње време је врло добра. Воде је људи (без обзира којој партији припадају) који желе добро своме месту. Доста је учињено за кратко време, то се мора признати. По дужности изнећемо у најкраћим потезима шта је све урађено за последњу годину дана…
Ово је био препис текста из „Моравског гласника“ од пре 80 година.
Душан Стаменковић 
Da ne bi pomalo arhaicnog pisanja pomislih da je savremen tekst.Bas lepo sto su se nasi preci trgnuli i napravili nesto od varosi.Da bude grad,a ne selo.A sada?
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Nikada nisam razumela ,ni prihvatala nečiju anonimnost.Ako je neko tražio da Ćuprija bude selo i taj neko ima ime i prezime zašto ga kriti????Ta odvratna samocenzura i licemerje je i danas na delu.Svi žele da budu Majke Tereze,a u isto vreme drže nož iza leđa i čekaju priliku da ga zariju nekom u srce.Naše licemerje nas je i dovelo do ovog stanja,ne samo u Ćupriji ,već i u celoj zemlji.Poltroni i karijeristi su nas skupo koštali.Svi političari koji su uspeli da se dokopaju Beograda ništa vidljivo nisu uradili za ovaj grad.Svi su funkcionisali po sistemu:“Daleko od očiju,daleko od srca“Pročitala sam u jednoj brošuri koju je napisao naš čovek,po struci inženjer,a koja ima naslov „Skice za demokratiju“,koji je 20 živeo u Austriji,da predsednik Austrije može da bude stranac,ali predsednik opštine nikako.Glavni čovek jedne opštine može da bude samo čovek koji na gredskom groblju ima najmanje pet generacija tu sahranjenih.To je znak da ti ljudi vole svoj grad i neće ga napustiti.Samo takav čovek može da se bori da njegov grad još više napreduje.A mi Ćupričani smo mnogo voleli da raširenih ruku sačekamo dođoše i pružimo im sve.Zato su naši pametni ljudi odlazili,a da im nije pružena prilika da se dokažu.Ne mogu da se setim ko mi je rekao da su prilikom pisanja knjige:Na Moravi Ćuprija“ Mita Đulić i Mija Milačić koji su je pisali uzimali arhivsku građu i da tu istu građu nikada nisu vratili.Mita Đulić je umro,njegova žena Elza prodala kuću i otišla iz Ćuprije.Isti je slučaj i sa Mijom Milačićem,koji je poginuo,pa se postavlja pitanje gde je ta arhivska građa????Još jedan primer javašluka je i činjenica da sam se lično uverila da smrt moje tetke Milice Cenić i mog ujaka Mirka Nešića ,koji su streljani 1941.g u selu Lapovu nije razvedena u Matičnoj knjizi.Dvehiljaditih godina su oni još uvek bili živi.Otišla sam u Savez boraca da pitam ko je zadužen za to i kao odgovor dobila jedno veliko NIŠTA:Što će reći :“Bilo i prošlo“Imam još mnogo primera naše neodgovornosti,nezahvalnosti,površnosti,ljudske zavisti,pokvarenosti.Sećam se kad mi je majka govorila:“Znaš,sine,kad su streljali ujka Mirka govorili su da je on Đoletov mangup,a kad su došli Rusi otimali su se ko će ih u što većem broju odvesti kod svojih kuća.Odjednom su svi voleli i Ruse i Tita,iako nisu imali pojma ni o Titu,ni o SKOJ-u,ni o pariji.Mi smo narod koji mnogo brzo zaboravlja i verovatno zato ovako i prolazimo.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Kad bi neko bio kaznjen za ucinjeno i neucinjeno, verovatno se ne bi tako brzo zaboravljalo !
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Ćupričani su jedno pleme ludaka, raštrkano pored morave.
Osudjuju sve što nisu oni, osudjuju slobodu i prave vrednosti.
Sve što je vredele se iselilo o datle.
To jedna bagra divlja.
Свиђа ми сеСвиђа ми се