ГУМНО

Крајем јула и почетком августа месеца, онда када су дани најтоплији, а небо без облака, одлазио сам код баба Васке да проведем део школског распуста. Само путовање је било увек узбудљиво, јер сам као градско дете навикнуто на комфор, после вожње аутобусом од двадесетак километара од центра Ниша, преко „Броја 6“ до центра Гаџин Хана, морао да пешачим још два-три сата уз Суву планину. Наравно, неко од рођака ме је водио, ако не мама и тата.

Пут од Гаџин Хана ка Дугој Пољани вијугаво се провлачио десном обалом потока , али ми смо одмах након скретања за Чагровац, почели да се пењемо узбрдо једва уочљивим стазама ка селу Ћелије. Ту су биле сељанке које су у потоку млатиле конопље, а испод су се виделе рибе које су ошамућене плутале по површини воде.  

Баба Васка нас је чекала на Крсту, узвишици од које почињу сеоске куће. Одатле су се по ноћи видела светла Ниша, а дању је видик пуцао далеко на све стране. Иако ту нема дрвећа, никада није врућина, чак и када сунце опече, јер стално дува неки ветар. Од Крста пут иде лагано узбрдо, са десне стране је канал са водом која тече од кладенца у центру села. Ова вода служи за наводњавање околних башти.

Недалеко од Крста баба је живела у кући типичног изгледа, која је била на стрмини од пута. Испод доњег дела куће је био тор за овце, које су зими грејале под собе у којој ме је чекао дрвени кревет са сламарицом. Наспрам ове куће била је стара кућа са огњиштем у средини, а ниже ње кућица од прућа и блата у којој су биле кокошке. Кокошке су кљуцале по дворишту по цео дан, а дремале су на ниским гранама дрвета које смо морали да обилазимо идући иза кућице да би тамо скривени радили оно „пода се“.

Тек у време мог последњег летовања изнад куће се зидала трафо станица, која ту и данас постоји. Пошто у селу није било струје, ноћу се уз светло гасарчета раније ишло у кревет. Биле су тада и класичне стаклене лампе на гас, оне са округлим огледалом иза фитиља, али су оне као некакав луксузни украс стајале окачене по средини зида. Моја баба је више волела своје малено гасарче – металну ваљкасту посуду са дршком из које је вирио фитиљ натопљен петролејем.

Велика соба у којој сам ја спавао са бабом имала је са две стране малене прозоре у којима су се налазиле саксије са мушкатлама. На друга два зида баба је окачила рамове са фотографијама ближњих.

Највише сам волео да једем, а тада сам био баш злојешно дете, бабину питу са сиром – увијачу, коју је баба спремала у малецкој тепсији. Обожавао сам и кравајче (хлеб печен на плотни) са младим сиром. Наравно да сам волео и паприку пуњену сиром. Баба је све спремала на малом плеханом шпорету на дрва који је имао плотну испод које је с леве стране била рерна, а са десне стране ложиште у које су могла да стану једино суве гранчице које је баба сакупљала преко целог лета на обронцима Суве Планине. Увече сам пред спавање пио тек помузено кравље млеко које је само за мене доносила бабина комшиница чија се кућа налазила с друге стране улице.

Мало ниже бабине куће је био кладенац са хладном водом незаборавног укуса, која ти се све више пије што је више пијеш. Волео сам да носим тестију са водом, иако ми је била претешка на узбрдици, јер сам сматрао да је то моја обавеза зато што је баба имала преко осамдесет година. Био сам њен  најмлађи унук. Она је родила мог оца након што се деда вратио из Великог рата, па су моја браћа и сестре од стричева били знатно старији од мене. Иначе сам тада обожавао брата Цанета, студента на нишком Правном факултету који је имао најлепши глас водитеља на Радио Нишу.

Живећи у граду нисам много знао о природи, тако да ми је летовање код бабе била права авантура. То је уједно и била могућност да видим и научим многе ствари које и данас памтим.

Баба је имала имања на неколико места около села. Воћњак са шљивама и неким ситним јабукама и још ситнијим крушкама налазио се изнад села, а испод села је била њива са пшеницом. Додуше, уместо пшенице вероватно је ту био јечам, бар тако данас мислим. Башту са паприком и поврћем баба је имала одмах поред Крста. Ту су биле и друге баште, а жене су их наизменично наводњавали простим преграђивањем канала поред пута и преусмеравањем воде. Док су се баште натапале водом моја баба је са комшиницама прела вуну. Преслицу би затакла за појас на струку и прстима леве руке би увртала вуну правећи тако нити које је намотавала на вретено окрећући га десном руком. Руке су саме радиле, а баба је причала са женама, само би повремено пљуцнула у прсте.

Црвена паприка из баште се сушила окачена на канап који је био растегнут између две летве наслоњене на зид са сунчане стране куће. Остали сељаци су уместо паприке сушили ситне листове дувана које су касније продавали нишкој фабрици цигарета.

Баба је желела да ми угађа и свакодневно ме је водила у центар села где се налазила „задруга“ – сеоска продавница. Куповала ми је чоколадицу „Животињско царство“ са сличицама. Трудио сам се да то малено парче чоколаде грицкам што дуже.

Мислио сам да су нам пола села рођаци, јер су сви помагали мојој баби од које су била старија само двојица мештана.

Испод Крста је била зараван где се налазила вршалица за жито. Није то био класичан комбајн, него обична вршалица без мотора. Цео механизам се покретао помоћу трактора и великих каишева. Ту су са њива доносили најчешће српом посечено класје, с једне стране вршалице је излазило жито, а са друге стране слама. Вршалица је радила по цео дан, смењивали су се жетеоци журећи да што пре заврше посао, јер је вршалица следећег дана морала да иде у суседно село.

Било је сиротиње која није имала довољно жита, па нису користили задружну вршалицу, него су своје жито носили на гумно. Тако нису плаћали ушур, па је њима остајало више драгоценог жита.

А и гумно је било заједничко. Одмах изнад Крста са леве стране пута, било је једно релативно велико равно двориште. На средини се налазио дрвени стуб са великом алком која се окретала около стуба. Две краве су биле конопцем везане за стуб и крећући се у круг газиле су по класју одвајајући пшенично зрно. После неког времена би сељак вилама бацао сламу високо у ваздух, да би зрневље пало на земљу, одакле би скупљано у вреће. И тако у недоглед по цео дан.

Између Крста и куће моје бабе живео је рођак који је чувао жито у једној просторији величине спаваће собе. Није то био прави силос за жито као што га имају велики млинови. На поду је било просуто жито дубине око један метар – таман довољно да се нас неколико детета бацамо као да скачемо у воду. Прашина се била дигла, па смо се све улепили. Када ме је баба видела онако прљавог била је љута као никад до тада.

Када падне мрак, девојке и младићи обучени у беле везене кошуље, шетали би сеоским путем од центра села, односно од „Задруге“, до Крста и назад. У оном мраку би вероватно неки пар „залутао“ испод Крста, путем који води до школе и цркве. Неваљала деца су из мрака прскала девојке из приручних „шприцева“, издубљеног дрвета које су пунила водом.

На истом месту, поред школске зграде, налази се црква Свете Тројице, стара више од стотину година, а поред ње је била рушевина манастира Св. Арх. Михајла из четрнаестог века. Касније сам сазнао да је Феликс Каниц ту негде видео и остатке римског насеља или бар каменог утврђења.

Сеоски сабори преко лета су били незабораван догађај. Моја баба Васка ме је водила у Горњи Душник код рођака. Ту смо и спавали. Сећам се „беле кафе“ која ми је била нешто најукусније у животу. Никада нисам знао да је направим сам, па док сам студирао у Београду тражио сам „дивку“ и пуномасно млеко, али није то било оно право. Бабина рођена сестра Мицка је живела у Сопотници, па смо и њу обишли. Било ми је забрањено да превише близу стојим воденице. Вода из планинског потока је каналом била усмеравана на воденични точак, а ја сам фасцинирано непрегледно гледао како вода пршти ударајући у део који се окретао.

Запамтио сам да нас је при повратку испред самог села Ћелије ухватио летњи пљусак. Грмело је и севало на све стране. Баба ме је покрила неким великим зеленим листом и гранчицама, па смо заједно чучали испод једне леске. Можда је то било и дрво кун по коме се у давна времена Сува планина називала Куновица. Нисмо смели да се склонимо испод великог дрвета, јер се баба плашила громова. Сва срећа је била што је моја баба Васка имала оштру бритву која је била везана канапом и обмотана око њеног појаса, да би јој увек била при руци.

Корзо и школу сам имао у граду, па ме то није много занимало. Запамтио сам ГУМНО. У време када су се појавили комбајни ЗМАЈ, две краве су се сатима окретале у круг на гумну. Не умем себи да објасним зашто сам добро запамтио баш гумно. Можда због оног бескрајног кружења – без почетка и краја.

Детињство брзо прође, а остану само успомене. Данас у селу Ћелије, општина Гаџин Хан, на Сувој планини испод врха Соколов камен (1523 м/нм), скоро да више нико не живи. Асфалтни путеви, струја, нове куће и викендице, нису били довољни да село опстане. Додуше, село није пусто. Долазе стално Нишлије, не због живих, него због новог гробља које је све веће. Гробље у селу је бесплатно, за разлику од гробља у Нишу које је папрено скупо.

Док се сећам детињства размишљам о срећи коју може да ти пружи само вољена баба. Живот брзо прође, остају само успомене.