ГУМНО

Tvrdjava u Nisu
Нишка тврђава

Крајем јула и почетком августа месеца, онда када су дани најтоплији, а небо без облака, одлазио сам код бабе да проведем део школског распуста. Само путовање је било увек узбудљиво, јер сам као градско дете навикнуто на комфор, после вожње аутобусом од двадесетак километара од центра Ниша, морао да пешачим још два-три сата уз Суву планину. Наравно, неко од рођака ме је водио, ако не мама и тата.

Баба нас је чекала на Крсту, узвишици од које почињу сеоске куће. Одатле су се по ноћи видела светла Ниша, а дању је видик пуцао далеко на све стране. Иако ту нема дрвећа, никада није врућина, чак и када сунце опече, јер стално дува неки ветар. Пут иде лагано узбрдо, са десне стране је канал са водом која тече од кладенца у центру села. Ова вода служи за наводњавање башти.

FW V3.10
дедовина

Недалеко од Крста баба је живела у кући класичног изгледа, која је била на стрмини. Испод доњег дела куће је био тор за овце, које су зими грејале под собе у којој ме је чекао кревет са сламарицом. Наспрам ове куће била је стара кућа са огњиштем у средини, а ниже ње кућица од блата у којој су биле кокошке.

У то време се изнад куће зидала трафо станица, која ту и данас постоји.

Мало ниже бабине куће је био кладенац са хладном водом незаборавног укуса, која ти се све више пије што је више пијеш. Волео сам да носим тестију са водом, иако ми је била претешка на узбрдици, јер сам сматрао да је то моја обавеза зато што је баба имала преко осамдесет година. Био сам њен  најмлађи унук. Она је родила мог оца након што се деда вратио из Великог рата, па су моја браћа и сестре од стричева били знатно старији од мене.

Соколов камен
Соколов камен

Живећи у граду нисам много знао о природи, тако да ми је летовање код бабе била права авантура. То је уједно и била могућност да видим и научим многе ствари које и данас памтим.

Баба је имала на неколико места около села имања. Воћњак са шљивама и неким ситним јабукама и још ситнијим крушкама налазио се изнад села, а испод села је била њива са пшеницом. Додуше, уместо пшенице вероватно је ту био јечам, бар тако данас мислим. Башту са паприком и поврћем баба је имала одмах поред Крста.

Црвена паприка се сушила окачена на канап који је био растегнут између две летве наслоњене на зид са сунчане стране куће. Остали сељаци су уместо паприке сушили ситне листове дувана.

Мислио сам да су нам пола села рођаци, јер су сви помагали мојој баби.

Испод Крста је било место где се налазила вршалица за жито. Није то био класичан комбајн, него обична вршалица без мотора. Цео механизам се покретао помоћу трактора и великих каишева. Ту су са њива доносили класје, с једне стране је излазило жито, а са друге стране слама. Вршалица је радила по цео дан, смењивали су се жетеоци журећи да што пре заврше, јер је вршалица следећег дана морала да иде у суседно село.

Било је сиротиње која није имала довољно жита, па нису користили задружну вршалицу, него су своје жито носили на гумно.

А и гумно је било заједничко. Одмах изнад Крста са леве стране пута, било је једно релативно велико равно двориште. На средини се налазио дрвени стуб са великом алком која се окретала около стуба. Две краве су биле конпцем везане за стуб и крећући се у круг газиле су по класју одвајајући пшенично зрно. После неког времена би сељак вилама бацао сламу високо у ваздух, да би зрневље пало на земљу, одакле би скупљано у вреће. И тако у недоглед по цео дан.

Када падне мрак, девојке и младићи обучени у беле кошуље, шетали би сеоским путем од центра села до Крста и назад. У оном мраку би вероватно неки пар „залутао“ испод Крста, путем који води до школе и цркве.

crkva
црква

 

manastir
манастир

На истом месту, поред школске зграде, налази се црква Свете Тројице, стара више од стотину година, а поред ње је била рушевина манастира Св. Арх. Михајла из четрнаестог века. Касније сам сазнао да је Феликс Каниц ту видео и остатке римског насеља.

Корзо и школу сам имао у граду, па ме то није много занимало. Запатио сам ГУМНО. У време када су се појавили комбајни ЗМАЈ, две краве су се сатима окретале у круг на гумну. Не умем себи да објасним зашто сам добро запамтио баш гумно. Можда због оног бескрајног кружења – без почетка и краја.

Детињство брзо прође, а остану само успомене. Данас у селу Ћелије, општина Гаџин Хан, на Сувој планини испод врха Соколов камен (1523 м/нм), скоро да више нико не живи. Асфалтни путеви, струја, нове куће и викендице, нису били довољни да село опстане. Додуше, село није пусто. Долазе стално Нишлије, не због живих, него због новог гробља које је све веће. Гробље у селу је бесплатно, за разлику од гробља у Нишу.

Oko Sokolovo Gadzin Han
Око Соколово – Гаџин Хан
Advertisements

2 thoughts on “ГУМНО

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: