ДВОСТРУКИ ЖИВОТ

Поред наше куће налази се мали парк са клупама и клацкалицама за децу. Сваког поподнева се ту сакупљамо и док нам се деца играју, ми распредамо о свему и свачему. Јуче ми је пришла тинејџерка, не могу да кажем девојка, а ни девојчица, ту је негде на средини. Иде у осми разред, значи да има око петнаест година. Желела је са мном да разговара, али да нико други не чује. Има проблем, заљубила се у момка који је старији од ње седам година. Он јој је рекао да је то велика разлика и да неће да се забавља с њом.

Била сам на почетку збуњена, али сам некако успела да јој објасним шта значи генерацијска разлика у годинама.

Лагала сам је.

Била сам заљубљена и ја у старијег мушкарца. И  то старијег не седам, него двадесет седам година. Имала сам тада двадесет седам година, а он два пута више од мене.

Живела сам у то време заједно с родитељима и млађом сестром у великој згради у центру града. Углавном је свако сваког познавао, макар и површно. Када се на мом спрату доселио подстанар, сви су се знатижељно питали ко је он. Али ни комшиница са трећег спрата, која је иначе добро информисана, није о њему ништа знала.

Први сусрет с њим сам имала у улазу зграде, непосредно испред лифта. Љубазно ми је отворио врата и заједно смо ушли у лифт. Питао ме је до ког спрата идем, а онда је кратко рекао да смо прве комшије. Био је веома предусретљив, пажљив, ненаметљив. Прави господин, а што је реткост. Запазила сам да има елегантне, беспрекорно сјајне ципеле.

У то време нисам имала момка и моји родитељи су ме често питали када ћу да се удам. Због тога сам била нервозна и нетрпељива, нарочито према млађој сестри. Радила сам у републичкој инспекцији и по цео дан сам имала обавезе. Увече сам једва чекала да се одморим, па су ми изласци с друштвом у кафиће били напорни. А и момци из друштва су били онако, рекло би се безвезе.

Службено сам једног дана била у суседном граду и на улици сам се просто сударила с мојим новим комшијом. Препозанали смо се и разменили смо неколико уобичајених реченица. На крају ми је рекао своје име и онда сам му ја рекла своје име. Тако се завршио наш други сусрет. Опет сам запазила да је имао беспрекорно чисте ципеле.

Тога дана сам почела да размишљам о њему. Када сам стигла кући, излазећи из лифта, ослушнула сам поред његових врата да ли се нешто чује.

Моја мајка је имала обичај да после подне око пет сати пије другу кафу, а најчешће јој је правила друштво комшиница са трећег спрата, она која је увек имала све могуће информације. Случајно сам чула како су причале о новом комшији. Доселио се у нашу зграду након развода, ћерка је остала да живи с мајком на другом крају града, не свраћа му у стан нико, долази увече и одлази ујутру, избацује свакодневно смеће у малој кеси и сличне глупости.

Наш трећи сусрет је био испред зграде. Док сам се те вечери спремала да изађем с другарицом, имала сам предосећење да ћемо да се видимо. Некако је у мени све заиграло и када сам га видела, знала сам да то није могло никако да буде само случајност.

У његовим ледено плавим очима сам видела осмех, мада му је лице и даље било без иједне гримасе. Намерно сам се испречила да је морао да застане.

Била је недеља увече када је моја сестра улетела у собу и сва важна рекла да је упецала комшију како је довео неку маторку у стан. Пао ми је плафон на главу, замало да се срушим. Љубомора ме је обузела, па сам могла сестру рукама да задавим.

Отишла сам у купатило и стала пред велико огледало. Анализирала сам свој изглед. Баш сам екстра, ништа ми не фали. Нисам баксузљивог лика, очи су ми крупне, коса сређена, шминкам се као професионалка, носим фирмирану гардеробу… Кажу ми да сам паметна, забавна у друштву, на послу добијам похвале за рад.

Онда сам се уразумила, па човеку је потребна партнерка, и он је од крви и меса. Зашто да не доведе у стан неку пријатељицу, мушко је забога…

Те вечери сам изашла с друштвом. Почео је да ми се удвара неки клиња и ја сам се поиграла с њим. Била сам заводница. Он се јадничак опасно попалио. Али шта да му ја радим, нека пати мало за мном.

Следећих дана сам седела код куће стално ослушкујући да ли се отварају врата од лифта и била сам спремна да изађем на степениште да се сретнемо као случајно. Није ми се дало. То ме је чинило све нервознијом, ништа нисам могла да једем, нити да радим по кући. Немоћ ме је изједала.

„Ех, док кучка не дигне реп…“ много пута сам раније то слушала, али некако то нисам најбоље разумела.

Скупила сам храброст и једне вечери сам зазвонила на његова врата. Отворио је. Поздравила сам га и питала да ли може нешто да ми помогне око полагања стручног испита на послу. Можда и може, рекао ми је и увео ме у стан.

Завалила сам се у фотељу и заводнички прекрстила ноге. Гледала сам га право у очи да бих видела да ли ће поглед да му лута испод моје сукње или испод раскопчаног дугмета на блузи. Не, и он је мене гледао само у очи. Свако други би ми вирио под сукњу, али не и он.

Понудио ме је пићем. Господски ми је уделио комплименте. Причали смо необавезно и на крају ме је он подсетио да сам дошла да би ми он помогао око полагања стручног испита на послу.

Тако сам започела забрањену везу с њим.

Наредног лета смо провели по неколико дана у Паризу и на дивљој плажи на мору. Била сам тада као на небу. Добила сам један диван прстен који и сада носим. Не сматрам да сам била спонзоруша, па сам зато и ја њему поклањала оно што је он желео да има.

Скривали смо се успешно од свих дуже од годину дана. Није ми бранио да повремено увече изађем с пријатељицама, да се понашам као и раније, да се на улици правим као да се не познајемо…

Онда је он купио стан и одселио се. Желела сам да се и ја преселим код њега. Једне вечери сам донела своју спаваћицу и све што је требало да ујутру из његовог стана одем право на посао. Била сам пресрећна.

Он се одједном уозбиљио. Рекао ми је оно што сам знала, да је наша веза само тренутна, да је бесмислена, да ће он за пар година да буде онемоћали старац, да треба да отворим очи и видим како се страшно завршила веза између једног познатог професора и његове ученице, да он има сличне године живота као моји отац и мајка, да ћемо временом да останемо без старих пријатеља, да није фер да имамо дете коме би он могао да буде деда…

Све је то била истина.

Рекла сам му да нисам љута на њега и да желим да останемо пријатељи.

Била сам још увек пожељна удавача и након годину дана сам се удала. Родила сам преслатку девојчицу. Постала сам добра домаћица и још боља мајка. Мој муж ме обожава.

Понекад се случајно сретнемо на улици. Коса му је побелела, мало се и удебљао… Увек се обрадујем. Помало ми је жао што није био бар мало млађи.

Генерацијска разлика постоји и надам се да сам у парку младој тинејџерки помогла да схвати како је момак старији седам година од ње превише матор за њу.

За себе сам оставила тајну двоструког живота који сам провела у врхунцу своје женствености. Не сматрам да је то био мој грех.