СТАРЕШИНА ЦРКВЕ – ПОП ТОМА

Стојао је испред олтара у цркви Вазнесења Господњег у Раваници. Онако крупан могао је да види далеко изнад глава присутних тако да је сваког појединачно гледао у очи. Није имао папир у руци, већ је дубоко из душе говорио о тешким временима за Србе. Јасно, отресито, да га сви чују. Мрзео је кумуњарски систем који је те 1981. године још био владајући у Србији.

Обележавао се велики јубилеј – шест векова манастира Раванице.

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман је седео на столици испред улаза у цркву. У десној руци је држао крст са гранчицом босиљка коју је потапао у свету водицу, па би сваког додирнуо по челу… Много људи је у колони, мирно и достојанствено, прилазило патријарху. Био сам одмах иза патријарха и посматрао сам све те људе, младе и старе, скромне. Памтио сам њихове ликове, али ми из главе није излазила упечатљива појава младог свештеника који је у манастирској цркви одржао веома сугестиван говор. Он је на мене оставио већи утисак од самог патријарха Германа.

Тај млади човек је касније постао старешина ћупријске цркве.

Након што смо се и званично упознали звао сам га једноставно поп Тома.

Поп Тома се родио две године после мене, па смо припадали истој бебибум генерацији. То је било довољно да се разумемо, иако смо у тадашњој јавности припадали различитим световима. Можда је невидљива нит која нас је везивала била и љубав према књижевности.

Године 1989. враћене су мошти кнеза Лазара у манастир Раваницу. Тада се поп Тома својски потрудио да организација манифестације успе на најбољи могући начин. Тих дана смо много времена били заједно. А онда смо последње септембарске дане проводили опуштено уз чашицу ракије у његовој канцеларији или флашу леденог пива поред Велике Мораве, на тераси чувене кафане „Плоча“. Ту ми је причао о маглама на Морави.

Поп Тома је мене задиркивао да сам комуњара, а ја сам му узвраћао да је промашио професију и да је требало да буде књижевник, иако је почео да пише читавих десет година након што је постао свештеник.

Године 1995. неки пробисвет је оскрнавио ћупријску цркву. Преко ноћи је упао у олтар и направио велику штету на старом и прелепом „Еванђељу“. Ту књигу поп Тома није крио у сефу, него ју је ставио на видно место, да је гледају сви верници и „неверници“ који су улазили у цркву. Тада сам први пут видео поп Тому да је очајан и разочаран у људе. Не знам, можда му је због тога скочио шећер, можда му се тада здравље нарушило за сва времена.

Исте године, за Видовдан, у манастиру Раваница су били Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле, као и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.

Истовремено су у Ћуприју донели хуманитарну помоћ Грци из збратимљеног града Јаница. С њима сам кренуо у манастир Раваницу.

Били смо привилеговани гости.

Грци су први ушли у манастирске одаје. Свако се савио и пољубио у руку патријарха Павла, а затим епископа Игњатија и поп Томе. За њима сам то исто и ја урадио. Уследило је упознавање и почетак разговора. Грци су били почаствовани и своје усхићење нису крили. Преводилац се трудила да на српском симултано пренесе шта су Грци говорили. А онда се патријарх обратио Грцима на њиховом језику. Они су занемели.

На крају пријема опет смо истим редоследом љубили руку патријарху Павлу, па епископу Игњатију и поп Томи. Када сам пришао поп Томи он се шеретски насмејао и само се пријатељски руковао са мном.

Наредних дана смо се срели у ћупријској цркви. Поп Тома ме је погледао испод ока и провокативно је испружио руку.

Протојереј Томислав Д. Ђорђевић се родио један дан након што је моја мајка славила рођендан. Зато се обавезно сетим и њега, његових плавих очију, смиреног гласа и мудрих речи. Никада нећу да заборавим први сусрет у манастиру Раваница давне 1981. године када је дубоко из душе говорио о тешким временима за Србе.

О маглама на Морави, о речима и души, о свим јунацима поп Томе, неком другом приликом. Само један цитат из предговора збирке „Где душа ту и реч“

„… Писао сам о неким другим добрим људима мислећи на добре људе којима сам окружен и, бојим се, којима сам остао љубави дужан. Ако је судити намери, она је најбоље што сам имао – ако је судити делу, опростите, желео сам најбоље.“