ДУТА ИЗ СОЛУН КАФАНЕ

„Солун“ кафана поред реке Белице, одмах до дрвеног моста на малој пијаци, била је Дути као други дом. Долазио би сваког дана, пре подне и повремено предвече, имао је своју столицу поред улазних врата. Једино оних дана када је са џамбасима препродавао коње по Србији, није га било у кафани, али и тада би га чекала његова столица.

Solun kafana
Јагодина, „Солун“ кафана

Друштво за столом се ретко мењало. Тек по неки Јагодинац, који је имао разлога да части, присео би и наздравио. Ујутру се пила шљивовица, а клакер и топле крофне су биле за сељаке са мале пијаце. Око поднева уз вруће прасеће печење би се за столом нашло вино у стакленом бокалу и сифон соде. Предвече опет ракија, али уз чувеног „Јагодинског чичу“.

Пре доласка у „Солун“ кафану Дута би обавио све кућне послове.

Duta Miomir (1900-1964)
ДУТА – Миомир (1900-1964)

Остарелом Санди, који је спавао изнад штале, јер се никада није женио и није имао своју породицу, Дута није морао да говори шта треба да ради. Коњи и краве су имали приоритет у односу на свиње у обору. А другог слугу, Горчина, обично би чекао, јер је овај доцнио због тога, како се правдао, што му је жена стала на учкур. Овце и козе су биле Горчинова обавеза. Тор и испаша су се налазили према Доњем Штипљу и десно ка Липару.

Није Дута имао путнички аутомобил. Више је волео коње и чезе и покривени фијакер. На чезама је имао гумене точкове, па је уживао да јурећи кроз Јагодину диже велику прашину. А још лепше би се осећао на свом љубимцу – коњу вранцу са сјајном длаком.

Vranac konj
Вранац

Док је седео у „Солун“ кафани поред улазних врата, закачио би свој дрвени штап за наслон столице тако да је крај штапа штрчао и увек био у путањи кафанског госта који је улазио. Стални гости су знали како стоји штап, али они случајни, а најчешће су то били сељаци, у пролазу би случајно ногом закачили штап. Онда би Дута дрекнуо из све снаге на несрећника.

Жена му је била пореклом из Деонице, од Младеновића, па је са посебним задовољством псовао сељаке из Деонице.

Псовке су му биле јасне. Никада није опсовао кукавички, себи у браду. Увек је то чинио да га је чуло пола Јагодинаца, грлено – У пркно те дебело, или мршаво или сељачко или господско, или… онако како је то одговарало у конкретној ситуацији.

Избегавали су кафански гости да се свађају с Дутом. Не само због његове гласне дреке, већ зато што је неко протурио гласину како је Дута у младости због преке наравио већ одробијао неког човека.

Дута је псовао и Цигане, иако су му они били верни док је с њима као џамбас обилазио све вашаре у Србији. Волели су га, јер је он волео у кафани да се весели уживајући у њиховој песми и музици. Дута је умео добро да препрода неког коња и да целу зараду закачи на жице на ћеманету или виолини.

Кафански разговори су само наизглед били међусобно слични. Тема је била стање у друштву, дажбине, комшијске новости, продаја коња… Мислило се у Јагодини да су приче из „Шарене кафане“ више биле господске и боемске, ваљда због положаја кафане у центру вароши, позоришних представа и музичких догађања у њој. Али то је било само привидно. У „Солун“ кафани су људи више отварали душу, били су искренији, интимнији.

Dutina kuca
Дутина стара кућа

Jagodina

Дута је себе сматрао за староседеоцем у Јагодини.

Средином деветнаестог века Дутин деда Анта (1839-1884) се населио у Јагодину. Бежећи од Турака кренуо је из околине Пирота ка слободнијем животу. Кућу је направио у близини старе цркве. Оженио се младом Настом и почели су да стварају породицу. Рађала су се редом деца: Даринка, Милан, Радомир, Божа и Драгутин. Њиве, пашњаке и шуму је куповао испод брда према Винорачи и Липару.

Otac Dute Dragutin
Драгутин (1867-1944)

У то време породице су биле са много деце, синови су остајали у домаћинству, а ћерке су добијале мираз и одлазиле. Свако дете се разликовало као и прсти на руци, неко је имало више, а неко мање среће.

Најмлађи Антин син Драгутин је добио надимак Дута. Остао је у кући да настави породично домаћимство. Оженио се Жалком. Добили су најпре сина Миомира, а онда и ћерке Мару и Милеву.

Син Миомир је наследио од оца имање и надимак Дута.

Милосија је Дути изродила седморо деце, три кћери и четири сина, син првенац је умро као беба. Последњег сина је родила када је већ постала баба, родио јој се већ био први унук. Деце никад није било доста.

Mila i Duta Niska Banja 1960
Милосија и Миомир – Мила и Дута (1960)

Испод орловског носа Дута је имао неговане брчиће који су због дувана имали жућкасту нијансу. И прсти су му били пожутели, јер у његово време су се цигарете завијале и пушиле су се до краја тако да пикавца скоро није ни било. У малом џепу са стране је носио железничарски сат на коме су биле 24 часовне ознаке. Јахаће чизме су му увек биле изгланцане, а кожне ципеле је мењао у радњи у главној улици код сестре и зета.

Више је волео одласке у Врњачку и Нишку бању, него ли посете родбини у Београду. Умео је да задиркује сестру Даницу код које је Јованка Броз за три дана матурирала – „Изем ти твоју диплому кад мораш да радиш оно што ти се нареди“, говорио је.

Од политике је бежао као ђаво од крста. Једино ту курву није волео.

Хвалио је Дута дисциплиноване Немце који су му за време рата откупљивали свиње за које су редовно плаћали пуну цену. А Русе је псовао, јер су му након ослобођења Јагодине у замену за расне коње оставили само две раге с којима је морао да врати целу фамилију из Јошанице где су избегли док су каћуше рушиле Јагодину.

Није у псовкама штедео ни нову власт, иако ју је свесрдно помагао. Одузела му је та власт неколико њива и пашњака, одузимала му је сваке јесени и суву сланину и маст. Нису му више давали да тргује стоком као некада када је редовно снабдевао Клефиша А онда пред смрт морао је и да гради рибњак у Сисевцу, па да зида хотел „Моравицу“ у Соко бањи.

Знајући да му се ближи животни крај Дута је тражио од своје Милосије да почне да кука и дозива комшилук, јер је наводно Дута умро. Он би лежао у кревету и држао полуотворене капке. Желео је да види ко ће све да дође.

FW V3.10
споменик

Можда због ракије, а можда и због напорног рада, Дута је нагло оболео. Није се дуго мучио. Изгубио је вољу за животом. Желео је да се што пре на старом гробљу придружи својима – оцу и мајци, стрицу активном пешадијском потпоручнику који је дао живот за крст часни на Брегалници у борби с крволочним Бугарима, сестри ученици учитељске школе коју је појела јефтика,…

Сахрана је била велика. Три попа су ишла испред мртвачких кола која су вукле две општинске мазге. Кренуло се од куће поред старе цркве и „Солун“ кафане, до нове цркве, па назад на гробље. На свакој раскрсници би се заустављали и попови би држали опело. Најдуже су стајали у центру, на раскрсници где је некада била „Шарена кафана“. Док се тужна поворка кретала чуле су се виолине, јер су сви Цигани дошли да последњи пут испрате свог миљеника.

stara crkva
Стара црква и мост код „Солун“ кафане
stakleno zvono
Стаклено звоно за крофне
most na Belici
дрвени мост на Белици

„Солун“ кафана се променила од када је тежак камион срушио дрвени мост на Белици. Поред старе цркве су почеле да се граде болничке зграде. Мала пијаца је нестала. Људи су престали да се састају у кафанама са дрвеним патосом намазаним олајем. Кока кола је заменила клакер и кабезу. Заборавило се на велико стаклено звоно испод кога су биле крофне у прах шећеру. Кувана јаја су нестала са кафанских столова прекривеним црвеним карираним столњацима. Доручкује се и руча у пекарама, често стојећи. У журби је нестао и недељни ручак.

О обичним људима и њиховим радостима и жалостима нико више не говори. Они су небитни у ријалити свету.

stolnjak
карирани столњак
Advertisements

3 thoughts on “ДУТА ИЗ СОЛУН КАФАНЕ

Add yours

  1. I kako bese deda Dutin razgovor sa komsikom koja je dosla da vidi kako se komsija Mile(tako su ga zvali u komsiluku)oseca toga dana jer je vec ozbiljno bolestan.Komsika pita :“Mile kako si???Mile cuti i ne dize glavu.A ona ne odustaje i opet pita:“Mile,jel vidis nesto???Vidim,kaze Mile.A,sta?Vidim ono drvo.A koje drvo?Ono pod koje sam te ……(nije za javnost)Deda Duta je i u bolesti zadrzao britkost u odgovorima na glupa pitanja. Slusala sam jos zanimljivih prica o deda Duti ,jer ga je njegova cerka,moja tetka Vera volela i sa radoscu pricala o njemu.Bila bi veoma zadovoljna ovom divnom pricom o voljenom ocu.Ja deda Dutu nisam znala,ali me je ovo vratilo u detinjstvo kad su moja majka i tetka Vera sedele u dvoruistu nase zgrade radile rucne radove i pricale o svom detinjstvu,a mi deca oko njih se igrala i slusala price i price i ponesto od toga je ostalo u nama kao neizbrisav trag jednog bezbriznog detinjstva.Bila su to vremena u kojima se tesko zivelo,a mi ne znajuci za bolje bili zaovoljni onim sto imamo.Danas imamo mnogo vise,ali smo stalno nezadovoljni.Ocekujem jos lepih trenutaka citajuci Duletove besede.

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: