ЈОВАЧКА ПРИЧА

 

Печат Суда Општине јовачке и оригинални потпис Неше Миленковића Нешице (1886. година)
Печат Суда Општине јовачке и оригинални потпис Неше Миленковића Нешице (1886)

Села на левој обали Велике Мораве су раније администартивно припадала Јагодини, а не Ћуприји. Тако се и Јовац сељакао између Јагодине и Ћуприје – час тамо, час овамо.

Гурајући се између пијачних тезги слушам свакојаке приче.

Недалеко од тезги, на коловозу су корпе са зеленишем. Јовачки на далеко чувен прадајз још није стигао, рано је за њега. Ту су у једној котарици и јаја, домаћа. Сељанка чучи, а једна госпођа се нагнула над њом и каже јој да је пијаца у Јагодини јефтинија. Па, јесте тако, има разлога што је јефтинија, чујем одговор.

Тек примљена млада банкарска службеница гунђа како из њеног Јовца до Ћуприје мора свакодневно на посао својим колима, јер јој не одговара школски аутобус који има ред вожње подесан само за ђаке. Старија сељанка јој одговара да би боље било да је Јовац у Јагодини, јер тамо свако село има аутобус до града и нико не плаћа карту, јер је Палма све то баш фино организовао.

Два старца се жале како више не могу као некад да пробају домаћу ракију и сир и да тако бесплатно доручкују. Мирис из оближње печењаре их мами, па тужног погледа одлазе даље.

Многи се сећају некада чувеног „Јовачког црног“ и винског подрума у Јовцу. Не би било вина, да на падинама Јухора нема винограда. А винову лозу су овде донели стари Римљани. Додуше, можда су је одавде однели на запад, па су је тако присвојили.

У вину је истина, а вина је било у изобиљу на сунчаним обронцима Јухора.

Рајска је овде земља, свега има што је човеку потребно. Утроба Јухора призива својим минералним богатством. А опет нема овде вулкана, урагана… Мада уме Велика Морава да се разгоропади и излије се на све стране. Ипак, мора се признати да Велика Морава након поплаве остави на њивама оно што је најкорисније за кукуруз.

1818 i 1930 prirastaj

Сви би да се однекуд доселе овде, ретко ко жели да оде за стално. А ипак све мање и мање има становника, више се умире него ли рађа.

Само када је нужда људи одлазе, бежећи од Турака или од некакве беде коју јој донесу промашени владари.

Мало је сачуваних трагова из времена пре и за време Римљана, а још мање из периода пре ослобођења од турског зулума. Велика Морава је делила Илире и Трачане док се Келти нису населили између. Утицај Грчке и Римске културе се мање осећао све до доласка Римских Легија.

Римљани су донели ред и настао је процват поред Велике Мораве. Нажалост, неколико векова касније Готи су овамо јуришали, а после њих и Хуни, уништавајући каменом поплочане путеве и дивне мостове и вијадукте, и остављајући пустош и смрт.

Старији мештани памте називе места где су била гробља: римска, латинска, мађарска, жидовска, турска…

Под вођством Арсенија Чарнојевића Срби су избегли из ових крајева, па су села опустела. Куће су пропале, имања запуштена.

Почетком 18. века власт је била аустријска, додушне ништа боља од турске власти. Према писаним документима у Јовцу је 1733. године било 15 домова, а 1736. године спомиње се насеље Јеховац са 18 домова.

Стварањем Ћупријске нахије Милош Обреновић доноси бољи живот поред Велике Мораве. Тако Јовац губи епитет хајдучког села.

У 19. веку су постојала два насеља – Доњи Јовац и Горњи Јовац. Врањевачки поток је пролазио кроз Доњи Јовац и разливајући се према кориту Велике Мораве остављао је баре пуне риба. Куће Горњег Јовца је плавила Велика Морава, а Доњег Јовца не. Чудно је како су онда добили имена.

Суседно насеље Дворица се накада звало Праскавица.

Selista

О новијој историји подјухорских села је све лепо записано у књигама. А један мештанин се потрудио да сакупи низ детаља, имена и презимена становника, њихове крсне славе, порекло. Издавачи те књиге су Одбор САНУ за проучавање села, министарство надлежно за пољопривреду и Културно просветна заједница Републике Србије – довољно да се скине капа аутору књиге.

Обичан народ нема времена да чита књиге, нарочито не оне „дебеле“, па још и историјске. Минут или два је довољно да се на мобилном телефону прочита по нека вест или занимљивији блог. После тога могу да се коментаришу догађаји или ставови политичара и ријалити звезда.

spomenik
Јовац, споменик 1936.

Тако се лако заборавља да је у Јовцу постојао споменик подигнут Краљу Александру који је освештан 1936. године, а порушен на један врло суров и безочан начин одмах након Другог светског рата.

Лако се заборавља и да је у Јовцу постојао „Јовачки подрум“ најстарији у Поморављу, чудо архитектуре, дика и понос виноградара и винара, у коме се точило светски познато и на краљевским дворовима служило „Јовачко црно“.

Чињеница је да у селу живи све мање и мање људи. Тако је у већини места у Србији. Али то не значи да подјухорска села Јовац, Остриковац и Дворица не могу на „Винском путу“ да буду села са неколико породичних винарија у којима би намерници уживали у вину и доброј храни, уз одабрану музику.

skidanje sina
скидање шина са моста

Уз јовачко црно, ружицу и бело вино могло би да се распреда о томе ко је и када и зашто административно премештао подјухорска села час у ћупријску, а час у јагодинску нахију или округ или општину. Да ли би данас мештанима живот био лакши да припадају Јагодини само због тога што би имали бесплатан аутобуски превоз? Да ли би стари железнички мост претворен у друмски мост заиста приближио села центру Ћуприје? Да ли би…. сеоска задруга омогућила мештанима лакши откуп пољопривредних производа?

Jovac januar 1916
Јовац 1916.
Jovac 1916
Јовац 1916.
Advertisements

7 thoughts on “ЈОВАЧКА ПРИЧА

Add yours

  1. Ne znam kako se zivi u selima oko Cuprije,jer na moju veliku zalost nemam rodbine kod koje bih mogla da odem u posetu.Sva moja uza i sira familija je u Cupriji.Moja cerka je 5. generacija koja se rodila u ovom gradu po liniji Cenic.U ul.Tanaska Rajica doselila sam se 1.5.1959.g.Punih 60 god.zivim u strogom centru Cuprije i na moju veliku zalost u njoj se skoro nista nije promenilo.Ulica je kratka i izgleda bedno,kao ulice u selima oko nas.Bedno je asvaltirana,jos bednije osvetljena.Za one koji ne znaju gde je ,jer kad se iz Lamelskog pasaza udje u nju nema table sa nazivom ulice,ali zato ima kuca stracara koje samo sto se nisu srusile.Preko puta zgrade su TRI,do zgrade je CETVRTA.I te 1959.g.su one bile stare i nemocne.Prema urbanistickom planu ovde nije bila dozvoljena izgradnja kuca,pa su se ljudi iselili iz ulice i napravili nove i lepe kuce u nekim dalekim ulicama od centra,a ovde su ostale kuce koje se ruse i vec su godinama ruglo grada.I nikoga nije briga za to.60 godina u ovoj ilici ckilji jedna sijalica koja baca svetlost u precniku od 3-4 metra.Pa kako da me dotakne sudbina sela oko Cuprije,kad je moj zivotni ugodjaj ravan ugodjaju napustenih sela.Cupricani su imali tu srecu ili bolje nesrecu da na celu grada budu ljudi kojima je bilo sve jedno kako grad izgleda.I da nije BELADONE,BRANKOVICA i par njih koji kupuju stare kuce na cijim mestima nicu ove lepe nove zgrade bili bi kao i selo Jovac,mada ne znam kako izgleda.Mi smo strucnjaci za JAVASLUK I NEBRIGU po svim pitanjima.Sama cinjenica da na pijaci postoji javni WC ,a nasi muskarci i dalje zapisuju ulaze zgrada,ograde,kante za smece i po onoj gde god vidis drvo ti ga dobro zapisaj,nema nama boljitka.A vrle domacice sredjuju stanove,a djubre bacaju kroz prozor.Svakodnevno gledam stomatoloskinju koja radi u Lameli,pusi u dvoristu zgrade i baca pikavce po dvoristu.Tu radnju ponavlja oko deset puta dnevno,pa za deset dana baci 100 pikavaca,a tek za godinu dana ?????A ona nije ni nepismena,ni glupa,ali dvoriste Lamele je nicije,tj.nije njeno i sta je briga.Ona je samo jedna karikica u lancu nekulture koju sami proizvodimo i zdusno negujemo.

    Liked by 1 person

  2. Ne znam kakvo je bilo Jovacko crno,ali Jovacka ruzica je bila vise nego najbolji francuski sampanjac za moga oca.Umeo je da kaze:“Da je Morava ruzica,odavno bi presusila“Jovacki podrumi bili su cuveni po kvalitetnim vinima ,ali su izgleda imali istu sudbinu kao i konfekcija „Kluz“,“Beko““1.Maj“Pirot“ i ostale mnogo dobre stvari koje su nepovratno unistene.Secam se da je na stolu za svaki preznik stajala flasa Jagodinske ruzice i sifon sode.I sad cujem zvuk mlaza sode koji u casi razbija ruzicu i vidim blazeni osmeh moga oca dok prinosi casu ustima.Mislim da je za ceo reon ili srez kako su govorili Jagodinska tj.Jovacka vina bila NUMERO UNO sto bi rekli Italijani.Na moju zalost ja sam veoma los poznavalac vina.

    Liked by 1 person

  3. Hvala na pohvali.Kao neko ko je ceo dosadasnji zivot proveo u Cupriji i za neki drugi bolji ili ne zivot u nekom drugom gradu ne znam.Moje merilo mogu da budu samo Jagodina i Paracin,jer sam tamo odlazila i gledala kakvu transformaciju dozivljavaju.Jagodina je uvek bila uvek tri koraka ispred nas,ali izmadju nas i Paracina je bila mrtva trka.Sada mi je Paracin lepsi i uredjeniji,a mi se prema nasoj Cupriji odnosimo kao da smo samo u prolazu,pa nije bitno kako se ponasamo.Moje uspomene na detinjstvo u ovom gradu su lepe.Secanja na rukometne utakmice u dvoristu gimnazije,pa fudbalski okrsaji na stadionu,bokserski mecevi u Domu partizana,a tek letnji vasar koji je trajao tri dana i ta sloboda kretanja danju i nocu su nezaboravni.I nije vazno da li smo mi rodjeni Cupricani ili dodjosi vazno je da pokazemo da volimo ovaj grad tako sto cemo da ga cuvamo i da deci i unucima kazemo da ne prevrcu kontejnere i ne saraju sprejom lepo okrecene fasade zgrada.Deca su nam onakva kako ih vaspitavamo,ali prvo moramo sebe da vaspitamo.

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: