КОП – ПРВИ ПУТ

 

Све има први пут. И то „први пут“ се памти, ретко остане у сећању други пут, трећи пут…

Кренуо сам по зимском јутарњем мраку аутобусом у Крагујевац. Пут од Јагодине до Горње Сабанте је био такав да ми се желудац превртао, па сам молио Бога да што пре стигнемо. Долазак у Крагујевац је био спасење.

У Крагујевцу су аутобуска и железничка станица једна до друге. Купио сам карту за моторни воз којим сам намеравао да наставим даље путовање. Имао сам само мало времена до поласка воза, тек толико да купим ђеврек. Метални глас са станичног озвучења је најавио долазак воза на други перон. Нас неколико смо ушли на прва врата. Сео сам позади, с десне стране до прозора.

Воз је био моторни, из једног дела. За разлику од обичног шинобуса имао је у средњем делу бифе, а седишта су била луксузна. С десне стране је био један ред седишта, а са леве стране две реда, По мало ме је подсећало на авион.

Пут од Крагујевца до Краљева је био кратак. Огрејало је сунце по околним ливадама и шумарцима, тек ту и тамо је била нека изорана њива. Гледао сам кроз прозоре лево и десно и нисам ни осетио како је време брзо прошло. Воз се зауставио у станици Краљево.

Чекали смо да дође путнички воз из Косова Поља. Био је препун путника.

Уследио је кратак трзај и ми смо појурили ка Рашкој и даље.

Ушли смо у клисуру. Воз је јурио, чини се пребрзо. Између два тунела види се зелена вода Ибра. Поред пруге на дрвећу је иње. Још нема снега. Онда улазимо у густу маглу.

Путник који је седо испред мене, старији господин, устао је са седишта и почео да се облачи. Стјуардеса га је замолила да настави да седи, јер се воз клатио лево десно. Рекла је да имамо још десет минута до Рашке. То је значило да и ја могу мирно да седим још који минут и гледам у кроз прозор у маглу.

Одједном воз почиње да кочи и зауставља се. Видим са десне стране зграду железничке станице на којој пише ћирилицом и латиницом „РАШКА“.

Стјуардеса трчи поред мене до бифеа и преко разгласа каже: „Станица Рашка, излаз с десне стране“. Ја устајем и гледам је кознакако. Она ми се обраћа да воз неће брзо да крене и да имам времена да се спремим и изађем.  Помало панично се облачим, узимам свој велики кожни кофер и истрчавам из воза.

Први пут сам у Рашкој. Мост преко Ибра води у центар града.

Распитујем се одакле и када креће аутобус према врху Копаоника. Кажу ми тек кроз два сата. То је школски аутобус којим се враћају деца из школе. Иде до Руднице, па онда узбрдо до самог хотела „Југобанке“.

Утуцавам време шетајући варошицом. Срећом да се око поднева магла подигла, па је одједном постало топло тако да ми више није било зима.

Поштујући савет моје мајке да је боље да ја чекам аутобус, него он мене, враћам се на место где су ми рекли да је полазна станица. Ту је већ окупљена гомила ђака. Возач је у аутобусу, али не отвара врата. Чујем како турира мотор, тумачим то да возач диже ваздушни притисак у кочницама. Можда је то знак да је возач савестан, а можда и да постоји некакв проблем са кочницама. Надам се да возач није толико луд да крене у планину са неисправним кочницама.

Најзад возач отвара врата и нас тридесетак се заглављујемо ко ће први да улети у аутобус. Такви смо ми људи.

Пут од Руднице је макадамски, стрм, са много кривина. Како се пењемо, тако се поред пута појављује снег. На једној голој стрмини, без иједног дрвета, могу кроз прозор да видим у даљини планинске врхове. Верујем да су то босанске планине.

Ђаци су успут излазили и остало нас је у аутобусу само троје. Претпостављам да ће ускоро да стигнемо на циљ.

Аутобус се зауставља на проширењу и са леве стране видим мању зграду на којој је ознака ПОШТА. Возач аутобуса ме гледа и ја му кажем да идем до хотела „Југобанке“. Он ми само кратко клима главом. Крећемо даље. Видим у снегу мањи хотел и у даљини скијаше у шареним јакнама. За који минут смо на крају путовања.

Сунце је обасјало зграду хотела. Изгледа веома лепо. Пријављујем се на рецепцији. Кажу да је моја једнокреветна соба заузета до јутра, па ме моле да преспавам у другој соби са два кревета и помоћним лежајем. Једино је поглед са терасе према северу, а не према западу. Слежем раменима, сагласан сам. Толико сам уморан од путовања, да ми је важно једино да мало прилегнем и испружим ноге.

Док сам се ја сместио и мало одморио, већ је сунце зашло. Небо је било препуно звезда које су биле толико крупне и близу да сам могао да их дохватим. Ваздух је ненадано оштар, опијајући. Радујем се што сам далеко од градског смога.

У хотелу је гужва, има много породица са децом која се јуре ходницима. Док вечерамо схватам да ће већина гостију следећег јутра да крене својим кућама. Бесмислено ми је да се упознајемо. Рано сам отишао у своју собу.

Размишљам о свом другару Перици који је са неколико момака и девојака крену пред зиму на неизвесни пут аутостопом и локалним аутобусима у Кабул и Техеран. Перица је живео са мајком и братом у згради у улици Џорџа Вашингтона, у близини школе изнад Ботаничке баште. Ту се налазио и мој факултет. Биле су то године када су се слушали рок из „Косе“ и Јосипа Лисац, Корни група и када је Оливера певала о париском локалу. У биоскопима су се вртели филмови „Голи у седлу“, „Кум“, „Француска веза“…

Првог јутра на Копаонику имао сам утисак да никако неће да сване. У соби је био мрак, иако ми је сат показивао да је одвано прошло осам сати. Отворио сам врата на тераси и видео сам како густо веје снег. Није се видело ништа од снежне завесе.

Два дана је непрекидно падао снег.

Трећег јутра је небо било потпуно ведро. Сунце је бљештало.

Скијашка опрема је могла да се изнајми у хотелу и ја сам после доручка кренуо на снег. Никако нисам схватао да сам физички био неприпремљен. То ме је коштало запаљења мишића. Следећег јутра сам био скоро непокретан. Имао сам тек толико снаге да изађем на сунчану терасу испред хотелског ресторана. Ставио сам ћебе на лежаљку да би ми грејало леђа, а сунце ме је с предње стране ожарило. Док сам дремао поред мене су се сместила три војна пилота. Оставили су скупоцену скијашку опрему и наручили су грејано вино. Коментарисали су скијашку колону која се спуштала са Панчићевог врха. Њихове колеге на снегу не знају како је лепо да пијуцкаш и сунчаш се. То је мени отворило очи – па није планина само скијање!

После ручка сам кренуо жичаром на врх на коме се налази Панчићев маузолеј. Иначе, да се зна, Јосиф Панчић се венчао у цркви у Ћуприји, па је тако постао ћупријски зет. Добро сам се натрунтао, јер сам упозорен да на врху дува хладан ветар који пробија кости. Док сам седео у корпи и жица ме је полако носила узбрдо осећао сам огромну температурну разлику између делова где сунце греје и хладовине високих оморика.

Имао сам жељу да проверим да ли се по бистром времену са Панчићевог врха заиста види пола Југославије. Читао сам да могу да се виде Авала и Дунав и Сава.

На самом врху, где се окреће жичара која је саграђена десетак година раније, искочио сам са корпе и кренуо ка споменику. Одатле је заиста пуцао видик на све стране.Био сам опчињен.

Јастребац ми је био тако близу, а лево од њега сам одмах препознао Ртањ. Изнад ниских облака је вирио врх Јухора, а даље је бљештала Бељаница. У даљини је био огроман масив Старе планине. Десно од Јастрепца сам препозао врх Око Соколово на Сувој планини.

На јужној страни је био војни радар. Десно од њега камени врхови Комова и Дурмитора, па на западу мени непрепознатљиве планине. Нисам видео Саву и Дунав.

Осећао сам у себи нешто заиста чудно. Не знам да ли због погледа на Србију или због онога што је Јосиф Панчић урадио за Србију… или једноставно само зато што сам био на врху, изнад свих. Као да сам се препородио.

Ветар је снажно дувао и нисам могао више да издржим од хладноће. Пожелео сам да се вратим у хотел и угрејем.

Отац ми је причао како је школујући се на Војној академији логоровао у снегу на Копаонику. Зато сам имао задатак да обиђем зграду у којој је боравила војска. Није ми било тешко да је нађем, јер је у то време, када је отворен хотел „Југобанке“, на планини било само неколико зимовалишта – „Вила над сунчаном долином“ са депадансима, планинарски дом „Олга Дедијер“ и студентски „Ртањ“.

Две недеље на Копу је прошло као два дана.

Дошло је време опраштања са планином. Рано ујутру је полазио аутобус до Рашке. Опет је Рашка била у некаквој сумаглици. Док сам чекао аутобус до Краљева, доручковао сам у једној кафани – пржене кобасице са сиром и парчетом врућег хлеба. Тек око поднева сам стигао у Краљево. Онда сам наставио старинским шинобусом од Краљева до Крушевца. Успут смо се тркали са аутобусом који нас је код Стопање претекао. Долазак у Крушевац, па велика молба кондуктеру да ме прими у препун аутобус који је кретао из Крушевца преко Ћуприје ка Београду.

Десетак сати путовања данас је сведено на око два сата.

Неколико година касније направљен је нови пут од Јошаничке бање до врха Копаоника. Још краћа веза је преко Брзећа.

Копаоник данас и некада су два различита места, скоро потпуно непрепознатљиво. Променили су се и посетиоци Копаоника.

Када је шеик Бин Зајеб добио на поклон зграду хотела „Југобанка“ многи су се обрадовали очекујући раскош из „Хиљду и једне ноћи“. Ја се нисам обрадовао. Срце ме је заболело када сам видео рушење моје прве хотелске собе. Почео сам да мрзим и шеика и онога који га је довео у Србију. Не плашим се да ће шеик да направи џамију са високим минаретом на истом месту где се налазио хотел „Југобанке“, само сам некако тужан. Тај исти шеик са својим домаћином је обећао да у Србији изгради Истраживачки центар за високе технологије, па фабрику за прављење делова за авионе, па град на води… Обећање лудом радовање!

Нема Копаоник више оне чари снежне дивљине. Водени топови праве вештачки снег, стазе су утабане, ноћу се звезде не виде од јавне расвете, преферанс су замениле неке друге игре, скијашка опрема је као тек скинута са модних писти…