ДНЕВНИК ЈЕДНЕ АНЕ

 

Дан први (16.03.2020.године)

Од данас почињем да поштујем одлуку једне Ане да сви људи старији од 65 година не треба да излазе из свог стана. Упорно покушавам да смислим свој живот у наредна три месеца.

На столу у једној најлон кеси стоје три књиге које би требало да заменим у градској библиотеци. Окрећем се око њих и узалуд размишљам како да то изведем, а да не прекршим забрану. Волонтери су задужени да старим лицима купују хлеб, млеко, лекове и слично, можда и да шетају кућне љубимце, како је то у патетичном обраћању јавности синоћ напоменуо председник. Али волонтери немају задатак да уместо мене иду у библиотеку. Смислићу већ нешто, сада ми то није много важно. Додуше и важно ми је, јер морам некако да скратим време у току бесаних ноћи пошто ме телевизијски програм замара.

Јутарњу кафу сам до сада увек пила с неком од комшиница, а сада ћу морати сама. Не знам да ли су моје комшинице заражене вирусом. Уосталом и оне су старије од 65 година, па не би смеле да излазе из својих станова.

Одлазак у пекару и самоуслугу, као и обилазак излога у улици, овог дана могу лако да прескочим, јер ми је остао хлеб од јуче. И за ручак се не бринем, данас ми је на јеловнику „Да се не баци“. Од јуче су ми остале две пуњене паприке.

Завалила сам се у фотељу испред телевизора. Пружам руку да дохватим „Вечерње новости“ и погледам ТВ програм. Махинално сам пружила руку, јер сам заборавила да од јутрос нисам купила новине.

Изашла сам на балкон. Сунце је данас баш засијало. Дува неки хладан ветар. Немам баш неки леп поглед са балкона, јер су ту контејнери за смеће. Гледам на балкон испод мог очекујући да видим комшиницу. Нема је.

Чујем звоњаву телефона. Препознајем мелодију – то ме син зове. На Божић ми је купио модеран телефон да би смо могли бесплатно да разговарамои гледамо се. Пита ме како сам, шта има ново и слично. А ја му кажем како је због вируса у целој Србији уведено ванредно стање. Он ми одговара да је и код њега у Швајцарској опасно. Нисам хтела да му јавим како је забрањен излазак из куће свима који имају 65 и више година. Зашто да га секирам, има он довољно својих брига.

На телевизији стално понављају како ће војска и полиција да заводе ред и како ће казне за излазак на улицу да буду 150.000 динара. Стално спомињу и волонтере који ће да обилазе старе особе и снабдевају их. Боже, да ли ће ти волонтери уместо мене да иду и на гробље и запале свећу на умрли дан мог оца?

lovci na penzionere

 

Дан други (17.03.2020.године)

Сунце је рано изашло, тек је око шест сати. Да ли да се вратим у кревет и дремам или да устанем и скувам кафу?

Ово је тек други дан забране изласка из стана, а ја сам већ нервозна. Ко може да издржи наредних 90 дана, колико ће у држави да траје ванредно стање.

Долази Ускрс, а ја нећу да видим сина, снају и унуке. Ако би некако и стигли у Србију, ставили би их у карантин 28 дана. А они имају слободно само недељу дана! Питање је и да ли бих после пустили назад у Швајцарску.

Да ли је неко намерно измислио овај вирус?

Звони ми телефон. Моја пријатељица из другог дела града ме пита да ли ћу да дођем код ње. Кажем јој да не смем, а она ме је нагрдила. Питала ме је да ли сам нормална и да ли заиста мислим да останем сама у стану наредна три месеца. Она ће пркосно да изађе из куће и ићиће чак на пијацу. Још ми напомиње да у нашем граду и околним градовима не постоји човек заражен вирусом и да је мој страх бесмислен.

Не плашим се ја вируса, ја сам само дисциплинована грађанка и поштујем оно што је рекла моја имењакиња Ана.

За данас ћу да спремим кромир пире из кесице и испржићу два јаја на око. Хлеб немам, али је зато ту кромир као добра замена. Мораћу ипак да прескочим паприку из туршије да не бих брзо поново огладнела.

Распитивала сам се код пријатељица да ли знају ко су ти волонтери и да ли заиста доносе старим људима хлеб, млеко и слично. Биле су културне у разговору, али сам осетила да ми се ругају, једна је додала да туђа рука свраб не чеша.

Мој син је са женом и децом отишао из Србије, јер није веровао да у нашој држави може лепо да се живи. Нисам успела да га одвратим. Питао ме је да ли хоћу и ја да напустим Србију и да чувам унуке. Мени је овде било лепо, па сада не бих смела да му се пожалим.

Опет сам изашла на балкон. Бар да ми је поглед према улици да могу да гледам људе. Контејнери за мсеће су препуни. Срећом да ја немам много отпадака.

Размишала сам да ли се забрана изласка из стана односи и на одлазак до контејнера за смеће?

Срећом да се грејем на ТА пећ, а не на дрва и угаљ. Морала бих да идем до подрума за огрев, а пепео бих морала да износим. У згради има много станова и стално је неко на степеницама. Ако бих силазила до подрума могла бих да се сретнем с неким ко има вирус.

Мораћу сутра да молим да ми неко купи хлеб и тоалет папир. Да ли ће стварно да постоје ти волонтери?

Не смем унапред да размишљам о проблемима.

Дан трећи (18.03.2020.године)

Пробудила сам се нервозна. Дође ми да искочим из коже. Додуше, боље би ми било да искочим из стана.
Излуђују ме ови што се грле и љубе, а само што су стигли из Италије, Швајцарске, Грчке… Као да намерно желе да заразе све своје рођаке и целу Србију. А тек када чујем да сада обилазе фризере, зубаре, … Рекла бих да су то обичне белосветске битанге, али не смем.

apel penzionerima

 

One thought on “ДНЕВНИК ЈЕДНЕ АНЕ

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: