ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – МИЋА УМЕТНИК

Први дан ванредног стања у држави је најгори дан за сахрану. Чиниш све за државу, а онда ти скоро нико не дође на сахрану. Сандук носе гробари. Тужан крај за човека.

Испред зида основне школе „Ђура Јакшић“ у Ћуприји је 26.09.1941. године извршено прво масовно стрељање родољуба у Србији. Били су то мобилисани сељаци из села у општинама Параћин и Ћуприја и напредни грађани предвођени младим члановима Комунистичке партије Југославије. Средином септембра месеца 1941. године у Параћинско-ћупријској партизанској чети је донета одлука о потпуној мобилизацији становништва у борби против Немаца. Циљ је био да се већ 30. септембра изврши напад на Параћин и његово ослобађање. Наравно, била је то велика грешка. У долини реке Грзе дошло је до сукоба између сељака и дела партизанске јединице након чега су партизани заробљени и спроведени у Ћуприју. Дан касније су Немци извршили стрељање заробљених чија су тела обесили у центру Ћуприје, поред реке Раванице, где је тада била пијаца, а данас је градски парк.

Професор – вајар Милорад Мића Митровић је успео да на барељефу који је постављен на месту стрељана прикаже патњу и бунт родољуба без идеолошких обележја.

Вајар Милорад Митровић је рођен у Ћуприји 14.09.1928. године. Детињство је провео уз оца Светислава (железничар), мајку Милицу (домаћица) и уз старије сестре Наду и Веру. У Ћуприји је завршио гимназију (1943-1947), а у Београду вајарство на Академији ликовних уметности (1948-1953). Након одслужења војног рока (1953) био је професор у ћупријској гимназији (1954-1979), а затим директор 12. Гимназије у Београду (1979-1988). Као пензионер ваја у Ћуприји од 1988. године.

Догађа се да мислите да добро познајете свог комшију или колегу са после. Знате да има мирну нарав, безазлен осмех на лицу, очи пуне сјаја, ненаметљив је, сталожен је, мудар, бави се само својим послом, хоће да вам помогне и када то не тражите од њега. Није ожењен, а младост му пролази, можда то значи да је некада имао велику љубав која га је разочарала.

Понекад га нема данима код куће. После се правда како има старе и болесне родитеље које обилази.

Ви не знате да ваш комшија или колега има још једно име – Друг Љуба.

Само Друг Мирјана зна ко је Друг Љуба.

Оно име Мирјана је право име старије кћерке Друга Мирјане, а његово право име је небитно. А Друг Љуба је користио своје црквено име, које је добио након рођења, а пре крштења.

Друг Бели је преко Друга Мирјане, мајора по чину, позивао Друга Љубу да му подели конкретне задатке.

Друг Љуба би изненада узимао боловање и оправдање да неколико дана или недеља не може да долази на посао.

Тако је Друг Љуба радио тридесет година. А онда га је Друг Бели позвао да му уручи награду за верност служби.

Награда је била туристичко путовање железницом преко Москве до Пекинга и назад.

Полазак са железничке станице у Београду је био 05.07.1985. године.

„Пушкин експрес“ је био састављен од спаваћих кола са кабинама са два и четири лежаја. Прелепа домаћица у вагону је сместила Друга Љубу у прву кабину. Био је сам, иако му се чинило да је воз препун. Ишло се преко Мађарске до пограничног града Чоп на граници са СССР-ом, где је за 45 минута извршено пребацивање вагона на широки руски колосек. Путовање је трајало две ноћи и два дана.

Воз је кренуо из Москве. Опет је добио прву кабину и опет је био сам у кабини. Пре него што је огромна локомотива повукла воз, док је Друг Љуба стајао у узаном ходнику гледајући на перон, пришли су му Наташа и Игор. Они су били смештени у суседној кабини.

Наташа је говорила течно на српском језику, а Игор је имао изражен руски нагласак.

Одмах су му се обратили по имену Друг Љуба.

Било је јасно да ће овај пар да му буду пратиоци на дугом путовању кроз СССР.

Када су стигли у Пекинг друг Љуба се разочарао градом. Није било луксуза, све је било прљаво и смрдљиво. Сивило и сиротиња.

Другу Љуби се допао Игоров предлог да он и Наташа пођу с њим у Пјонгјанг.

Игор је средио сву потребну документацију за путовање у Демократску Народну Републику Кореју.

Авионом „Јункерс“ су кренули из Пекинга у Пјонгјанг. А тај авион је био прича за себе. Путници су добили чепове за уши, толико је било бучно. Додуше, кажу да је овај тип авиона последњи пут падао трагично на земљу само у рату.

Србин у Пјонгјангу је био добродошао гост, јер су сви упамтили историјски долазак Јосипа Броза Тита и свечани дочек који се посвећује само најмоћнијим личностима.

Док је Игор завршавао своје послове, Друг Љуба је обилазио престоницу Северне Кореје. Одмах је запазио да је све било много боље него у Пекингу.

Два дана касније уследио је повратак истим авионом у Пекинг. Па опет дуго путовање возом до Москве. У граду на Волги је приликом последњег поздрава Игор предао Другу Љуби поклон – популарни пиштољ „тетејац“ са личном посветом и потребним пратећим документима.

Наташа и Друг Љуба су наставили пут до Москве, одакле се Друг Љуба сам вратио „Пушкин експресом“ у Београд.

Живот иде даље и Друг Љуба је преко Друга Белог неколико пута разменио с Наташом новогодишње и рођенданске честитке. Наташа се спрема да Москву замени Петроградом. С Игором није био у контакту. Никада није сазнао њихова права имена.

Ускоро се распала СФРЈ као и СССР.

Друг Љуба је остао исти као и пре – мирне нарави, безазленог осмеха на лицу, с очима пуних сјаја, ненаметљив, сталожен, мудар… Није се оженио, младост му је прошла.

Ћупричани не знају да је њихов комшија некада био у далеком Пјонгјангу.

Није случајно Друг Љуба заслужио наградно путовање у Пекинг и у Пјонгјанг.

Било је то време „Плавог воза“. Председник Тито га је користио веома често. Биле су две композиције које су ишле једна за другом и никада се није знало у којој је Председник.

Машиновођа из Жировнице, дела Ћуприје поред железничке станице, управљао је парњачом која је најпре вукла плаве вагоне. Касније је парњачу заменила дизелка.

Година 1961. остала је у сећању грађанима Ћуприје, јер је тада Председник прошао кроз Ћуприју у свом чувеном мерцедесу отпоздрављајући подигнутом руком тако да се свакоме чинило да је баш њему Председник махнуо. Та лађа од аутомобила клизила је ћупријском калдрмом која је била прекривена зеленом травом на коју су другарице бацале цвеће, па је личила на персијски ћилим.

Ниједног тренутка се Председник није зауставио.

Пројурио је и поред пољопривредног добра „Добричево“ из чије ергеле је поклонио најлепше липицанере Цару Хајлу Селасију.

Испред манастира Раваница, на почетку Сења, скренуо је десно, па право у Сисевац. Ту су му на трави сервирали кафу из џезве, да би на миру попушио свој цигарилос.

Онда је продужио даље, да би преко Троглан Бара стигао у Бор.

Све је то овековечио Фото Дедић.

А ексклузивно право на фотографисање Фото Дедић је добио на препоруку Друга Љубе.

Комунистичка партија је формирала своју организацију у Ћуприји релативно касно, две године пред почетак Другог светског рата. И није имала много присталица. За време рата у Ћуприји су били војници Немачке војске, Недићеве државне страже, Чачићевих четника, Руских добровољаца и Бугарске царске војске. Право окупаторско седиште. Петар Стамболић се крио у кући која и данас постоји поред „Жутог моста“. Додуше слободније се осећао у околним селима, Крушару, Деспотовцу…

Можда је због тога Председник избегавао Ћуприју? Жеља да у Бор дође преко Кучајских планина намерила је Председника и његову пратњу да прођу кроз Ћуприју.

Припреме су дуго трајале. Биле су укључене све службе безбедности.

Друг Бели је испред војних структура био задужен за безбедност председника ван Ћуприје, а Друг Црни испред цивилне безбедности у самој Ћуприји. Пошто обојица нису много познавали Ћуприју потражили су „свог човека“ из Ћуприје. И обојица су одвојеним путем дошли до Друга Љубе.

А Друг Љуба је био човек од поверења, који се, иако је био млад, много пута раније доказао. Радио је у Ћуприји. Био је миран, сталожен, ненаметљив, ни налик некадашњем оперативцу који је боравио на Дедињу у Белом Двору. Комшије су га волеле.

Мија је у то време био први човек партије у Ћуприји. И када му је Друг Црни на састанку у згради Комитета указао да уважава мишљење Друга Љубе, Мији то није било право.

Откуд да тамо неки анонимус има толику моћ, никако није било јасно Мији. И одмах се створила нетрпељивост између Мије и Друга Љубе. Уочи доласка „Плавог воза“ са Председником на ћупријску железничку станицу Мија је одредио како треба да изгледа свечани дочек. На перону су била постављена деца у милицијским униформама. План је био да Председник прође између ове деце.

Међутим, то се није допало Другу Љуби и он је наредио Мији да се деца у милицијским униформама одмах склоне, а уместо њих да се доведу деца у српској народној ношњи и деца са пионирским марама. Наређење – извршење!

Такву врсту понижења Мија никад није опростио Другу Љуби.

Председник је дошао и прошао кроз Ћуприју. Тротоари су били препуни света, сви су махали малим државним и партијским заставицама. Чула се и песма „Друже Тито, љубичице бела…“

Све је протекло у најбољем реду. Није било ниједног ексцеса, осим што је један разочарани грађанин покушао лично да преда своје писмо Маршалу. Наравно, Друг Тито је стојећи у отвореном аутомобилу десном руком прихватио писмо. Додуше, информбировци су и без позива пре тога сами дошли с ћебетом да тај дан проведу у апсани иза цркве.

Следећег дана свако је поново радио свој посао. Друг Љуба, псеудоним је добио према свом првом имену пре црквеног крштења, још дуго, веома дуго, је својим старачким кораком неприметно сваког дана ишао до пијаце и пекаре…

Милорад Митровић, Мића Фреска, Мића Уметник, Друг Љуба… до последњег даха се борио за свет у коме би постојала правда.

Мењао је политичке партије, био је окорели комуниста, па радикал, па СНС-овац, па….

Желео је да у Ћуприји Дом ЈНА постане Културни центар који би био лепши, бољи, садржајнији, све у суперлативу, који би био средиште духовне културе у Србији. Сањао је гостовања најбољих уметника у Ћуприји. Сањао је слушајући музику.

У атељеу су му остали недовршени радови.

Тихо, да нико не зна, као што нико није знао да је био Друг Љуба, првог дана ванредног стања у држави је сахрањен. Осим сестре нико није заплакао.

Професор Милорад Митровић, вајар, рођен у Ћуприји 14.09.1928. године и умро у Ћуприји 17.03.2020. године.

Аутор:

Душан Стаменковић