ПОСЛЕДЊА НОЋ

 

Изгледало је као да је цео свет био против нас. Они са Запада су нас бомбардовали дуже од два месеца, а они са Истока су нас штитили само речима. У таквим околностима прижељкујеш дан када ће све да се заврши, овако или онако.

Сви побеђују, нема поражених, обе стране славе победу. Осећаш да није тако.

Непријатељ је моћан, па цинично обавештава шта ће да бомбардује у току дана и наредне ноћи. Кажу локацију и врсту циља: војни, полицијски, логистички, инфраструктурни… Можеш да верујеш или не верујеш.

Cuprija bombardovanje
Ћуприја – породичне куће

Ћуприја је тог пролећа била неколико пута на мети. На празник Благовести, на најрадоснији дан, одмах након поноћи, први пут су пале бомбе на град. Мета је била касарна која се налази скоро у самом центру града. Две бомбе су тада промашиле циљ – једна је пала у двориште између две приватне куће, а друга посред улице. Касније су порушени војни магацини изван града, а онда су два пута били на мети и мостови (леви и десни) преко Велике Мораве на ауто-путу.

Cuprija autoput
Ћуприја мост на ауто-путу

Крајем маја месеца највљено је и друго бомбардовање касарне. Није се догодило у планирано време, јер је завладало примирје. Ипак, неколико дана касније, у суботу када су задушнице, долетеле су ракете. Слушао сам како звиждећи иду ка мени, па одлазе и онда експлозија. Прва, друга, трећа… На звук који долази ка мени заустављао сам дах надајући се да неће да буде све јачи и јачи. И опет су две ракете промашиле касарну. Додуше и оне су имале за циљ два пословно-стамбена објекта у којима су били смештени делови војних јединица. Обе ракете су у свом ниском лету за мало подбациле, па су направиле само материјалну штету у граду.

Страдала је Ћуприја у двадесетом веку и у Великом рату и у Другом светском рату. Мора и трећи пут у истом веку. Као војнички град, гарнизоно место, увек је била на мети.

Добио сам информацију да ће Ћуприја и трећи пут да буде војни циљ. За тај дан била је најављена још само једна локација – Копаоник.

Cuprija target
Циљеви за последњу ноћ

Размишљао сам шта ће у граду да буде бомбардовано?

У касарни је остало нетакнуто пар објеката према Курсулиној улици, који су служили као војничка трпезарија. Реално би било да се и то поруши и да на тај начин подручје целе касарне буде онеспособљено за даљу употребу.

Знао сам да у граду има и других зграда у којима су смештени делови војних јединица. Нису претходни пут две ракете случајно „промашиле“ касарну. Непријатељ има своје очи и уши које га обавештавају о војничким циљевима. У близини железничке станице постоји пословна зграда у којој има војника, па у близини фабрике шећера постоји још једна пословна зграда са војницима… Шта ако у наредном најављеном бомбардовању циљ не буде касарна?

Cuprija kasrna pre
Ћуприја касарна пре бомбардовања
Cuprija kasarna posle
Ћуприја касарна после бомбардовања

Најспорије време пролази у неизвесности и чекању.

Кроз главу су ми пролазили дани које сам провео на Метохији, испод Шар планине.

Сећао сам се мајора из Призрена који ми је објашњавао да су Шиптари погрешили зато што су били нестрпљиви да се одвоје од Србије. Користећи велику аутономију своје покрајине, коју им је Тито поклонио, на легалним локалним изборима освојили су власт, именовали су своје људе за председнике општина, поставили су директоре, управнике, судије, милиционере… имали су свој универзитет, своје лекаре и учитеље. Чак су се преко општинских органа уплели и у војне послове. Само да су сачекали још мало, могли би мирним путем да прогласе да су држава у држави. Били су нестрпљиви.

После тог разговора кренуо сам у шетњу улицама Призрена. Беше субота, леп сунчан дан. Нисам имао још ни тридесет година. У сусрет су ми долазиле две девојке модерно обучене, нашминкане. Ћутао сам, нисам ништа добацивао, можда сам само секунду дуже задржао поглед на њима. На корак испред мене су се зауставиле. И ја сам застао. Почеле су да ми говоре нешто на албанском језику. Нисам разумео њихове речи, али у погледу сам им виде бес и љутњу. Само сам слегнуо раменима и продужио даље. Моја гардероба је била градска, носио сам енглеске фармерице, италијанске ципеле, имао сам дужу косу… нисам личио на војника. Једино што ме је разликовало од Шиптара су биле моје плаве очи. Девојке су очигледно биле уверене да нисам из Призрена и да сам њихов непријатељ, да нисам обичан дошљак.

Неколико дана касније сам потврдио да сам ја за Шиптаре окупаторски војник. Носио сам војничку униформу и пушку. Корачали смо у колони стазом поред реке која је текла испод падине Шар планине. Снег је провејавао. Са десне стране је била усамљена кућа са високом каменом оградом. Знао сам да је шиптарска. На метар од стазе стајало је дете, које би данас могло да има око 42 године. Стиснутом песницом нам је претило. Онако уморан, смрзнут и гладан, у тренутку сам замислио шта би било да кундаком ударим дете у главу. Да ли би Шиптари припуцали из куће?

Прошло је пар година када сам у хотелу „Нарцис“ на Брезовици седео у ресторану. За суседним столом су биле шиптарске вође. Посматрао сам их како једу, пију и шале се. На први поглед су деловали као и сви пословни људи. По њиховом шармантном изгледу и опуштеном понашању никада не би могло да се поверује да су то будући зликовци којима људски живот ништа не значи.

Чекајући и треће бомбардовање Ћуприје размишљао сам колико још људи мора да погине да би се Косово и Метохија одвојили од Србије. Зар комшије не могу да живе мирно, зар мора да гину и жене и деца? Нисам се питао, само сам размишљао у себи где се погрешило? Туђе нећу, своје не дам. А шта је заправо то „моје“? Да ли људи треба да робују прошлости? Да ли је будућност стално ратовање?

Зашто мора Ћуприја да буде бомбардована и трећи пут? Да ли ће ракете да буду нациљане на испражњену касарну или ће „случајно“ да промаше циљ? Да ли ће наредне ноћи да погине неки невини Ћупричанин, можда неко дете, неко мој?

prva citaonica
1999. „Касина“

Сирене за ваздушну опасност се још нису огласиле. То значи да авиони нису кренули ка Србији. Потребно им је око пола сата да долете до Ћуприје и до врха Копаоника, до два једина планирана циља тог дана и ноћи. Можда ће тек пред свитање да дођу? Неизвесност и зебња могу да потрају.

Звони ми телефон. Нема више бомбардовања, потписан је мир… Не могу да верујем, иако сам ову вест прижељкивао данима.

На телевизији јављају да је у Куманову потписан мировни споразум. Готово је.

Одлазим у центар Ћуприје. На тргу је безброј људи. Сви се осмехују. Радост и весеље! Нико не спомиње победу. Чује се само: Готово је!

И ја се радујем. Посебно зато што је те ноћи Ћуприја требало да буде бомбардована по трећи пут.

Последња ноћ страха и стрепњи од разарања града. Долази сутра без сирена за ваздушну опасност које смо звали „шизела“. И после заборавиш све што је било ружно. Наредни дан је увек лепши.

Повремено се сетим обрта у тој последњој ноћи најављеног бомбардовања.

Cuprija kasarna
Ћуприја касарна улаз

2 thoughts on “ПОСЛЕДЊА НОЋ

Add yours

  1. Tesko vrreme ali nesto i nismo mnogo naucili iz proslosti.
    U to doba kad si ti bio vojnik ja sam slucajno upoznala jednog Siptara,veoma obrazovanog ,Mi smo ziveli u predrasudama,oni su tada imali cilj za koji su se borili i evo,vidimo rezultat.

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: