СВИЛЕН ГАЈТАН

 

Шпанци су имали своју гароту, а Турци свилен гајтан.

Жртва би била наслоњена на стуб и задављена. Шпанци су то радили помоћу гвоздене гароте у облику латиничног слова „У“, а Турци помоћу свиленог гајтана који би се провукао кроз рупу на дрвеном стубу и затезао око врата несрећника.

Сулејман Величанствени је то радио префињено мудро. Тако би његов миљеник (макбул) лако постао погубљеник (мактул), а да за то нико не окривљује Величанственог.

Господар никад није грешио. Или бар никад није признао да је погрешио. Када се поданик отргне од господара, на овај или на онај начин, господар би га похвалио и понудио би му „свилен гајтан“.

У српским условима „свилен гајтан“ је одлазак на нову дужност, из вароши у Београд, а из Београда у неку мању светску метрополу. На тај начин би макбул за јавност остао уважен, не би био упамћен као господарева брука. И сам миљеник би мислио да је и даље у очима господара незаменљив кадар.

После неког времена, довољно дугог да у вароши забораве свог суграђанина, макбул би схватио да је постао мактул, да је политички мртав.

А шта би било ако господарев поданик не прихвати „свилен гајтан“, ако не напусти своје место у коме је Мали Бог, ако се превише уљуљкао у личној моћи?

Тада ће господар штитећи свој углед да буде приморан да се на грубљи начин ослободи непослушног миљеника. У некој узаврелој ноћи, док сви гледају телевизију и брину о светским догађајима, макбул ће да постане мактул. Ујутру ће то да буде неважна вест.

Господар ће да остане непогрешив.

Свилен гајтан ће да буде спреман за следећег несрећника.

И тако одувек и заувек.