ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – АПА КИКУЉAНАЦ

Има ли да неко не познаје Џелу – Апу Кикуљанца?

Мислим да је свако ко се креће дугачком ћупријском главном улицом од Славије до центра Ћуприје бар једном срео човека који лагано хода на једној нози помоћу штака. Испод десне бутине има савијену ногавицу од панталона. Око врата му напред виси торба. У њој носи своје ствари. И лети по врућини, и зими по снегу, када пада киша или дува кошава, Џела неуморно иде, да не кажем корача. Понекад застане, наслони се на зид, да мало одмори. Или можда не одмара, него само чека да наиђе неко њему познат.

Сакупља Џела – Слободан Б. Џелатовић податке о свим Ћупричанима, о данашњим становницима и о њиховом пореклу. А онда када се врати својој кући, смишља како да то своје богато знање смести у следећу књигу.

Штампа Џела – Апа Кикуљанац своје белешке и записе. Има их скоро тридесетак већ. Даће бог да их буде бар још толико.

Читам пажљиво његов текст написан у Ћуприји 30.10.2001. године: „… На основу учења Успенског српски народ је деценијама опхрван спавањем и илузијама. Преокупиран лаким и угодним животом хендикепиран је дефицитетом људи вишег типа. Колективно је лишен сопствене воље, интелигенције и меморије. Лишен је знања и сећања на свој древни СРБОСЛОВЕНСКИ период и постојбину. Лишен је своје стварне прошлости и бачен-заробљен у метеж и безнађе…“

Покушавам да схватим зашто је Апа Кикуљанац себе посветио писању чињеница о Ћупричанима који га окружују кроз чије ликове исказује своја филозофска запажања о свету око нас. Кроз судбину појединаца и читавих породица, кроз праћење неколико генерација једне фамилије, добија се опис не само Ћупричана, него српске нације. Све то Џела поткрепљује не само директним оштрим оценама, него и тананим филозофским нитима које на крају чине непробојну паучину која се плете око њега самог.

Макса, професор књижевности у ћупријској гимназији, ваљда зато што је његов син имао сличну судбину, утицао је на Џелу указујући му како да обичним речима искаже оно што жели да читаоци прихвате као чињенице, да схвате смисао његовог живљења.

Суров је Слободан био према себи, па ништа није чудно што често не прашта ни другима.

Родио се, како то сам каже, у Хитлер-Недићевој лажној Србији на дан напада фашистичке силе на Москву, давне 1941. године.

Док му се мајка Милица борила да обезбеди довољно хране за целу породицу, радећи сваког дана у Шећерани и у великој башти у Тоњи поред Мораве, Слободан је одрастао између непријатељства деда Милоја Кикуљанца и пријатељства баба Сојке. Деда је поштовао само јаке људе који могу да раде по цео дан, а баба је у њему видела паметно, али несрећно дете.

Да ли због присилног послератног гладовања у Титовој Југославији или због своје судбине (тако Срби кажу када су немоћни), преплакао је детињство и добио је килу. Зато је у школу пошао тек са девет година. Било је то 1950. године. Несрећно детињство, болест, гладовање, све је било против малог Слободана.

Баба Сојка је извршила одлучујући утицај да Слободан заволи и историју, а не само фудбал. Са 14 година је на Славијанском фудбалском терену заиграо са правом лоптом. Сматрао је да је талентован и да ће да постане нови Шекуларац, који је од њега био старији само четири године и већ је постао првотимац славне „Црвене звезде“.

Волео је баба Сојкин унук да предибла противничке играче и да се с фудбалом ушета у гол.  Међутим само годину дана касније, у петнаестој години, морао је на операцију бруха, на коју је ипак закаснио због несхватљиве лекарске небриге.

Старији полубрат по мајци Ђоле је након војне школе службовао у Врању, па је 1959. године позвао Џелу код себе и омогућио му је да приступи локалном фудбалском тиму. А онда је уследило ново разочарање. Спортска повреда је изазвала гангрену на прсту десне ноге. Последице су биле неочекивано лоше. Те зиме 1960. године лекари су му саопштили да од фудбала нема ништа, да лопту може само рекреативно да шутира. Вратио се из Врања у родну Ћуприју.

Убрзо је уследила регрутација и онда још један шок за малодушног Слободана. Одбијен је од војне комисије уз поспрдну примедбу да је обичан килавко.

Било му је тешко да прихвати реалност – да се његов дечачки сан о фудбалској будућности распршио се за сва времена.

У тренутку је донео судбоносну одлуку!

Кренуо је пешице од Славије железничком пругом ка Великој Морави. Прешао је мали мост, па онда и велики мост. На левој обали Велике Мораве, десно од железничке пруге налазио се бункер заостао од Немаца. Одлучио је да ту преноћи. Док је лежао на бетону гледајући у звезде на тамном небу пролазило му је кроз главу цело детињство.

Велико двориште, много деце, беда и сиромаштво, само га је баба Сојка волела. А онда у први разред школе са девет година. Погледи малишана упрти у њега. Учитељ и наставници из основне школе „Вук Караџић“ нису били према њему као према осталим ђацима. Напустио је самовољно учионицу када је био у седмом разреду, у време када дечаци полако постају момци.  

И како је много година касније у једној својој књизи забележио, био је те предуге и непроспаване ноћи поред Велике Мораве, на хладном бетону немачког бункера, потпуно прожет очајањем. Није могао да спава, плакао је непрекидно.

Наредног јутра је зачуо звук парњаче која је долазила из Јагодине. Сишао је са бункера на железничке шине и чекао гледајући ка кривини иза које се у небу видео црни дим.

Желео је да казни своје неспособне ноге зато што не могу да играју фудбал.

Лежао је и гледао у локомотиву која је долазила. Видео је предњи леви точак локомотиве како јури ка њему.

У последњем тренутку је са шине повукао леву ногу.

Теретна композиција је прошла поред њега. Није могао више да се помера. Било му је хладно и све хладније и хладније. Почео је да јауче и запомаже.

Можда је сам Бог послао непознатог железничара који га је спасио од смрти.

И живот иде даље.

Око његовог болничког кревета су непрекидно били лекари и болничарке. Добио је трансфузију од непознатих људи. Осећао је у себи снагу тих непознатих добровољних давалаца крви.

Дани и године су пролазили. Мајка Милица се бринула о њему. Научио је да се креће без десне ноге. Са 25 година је почео да ради у кампањи у фабрици шећера. Сталан посао је добио 1970. године у плетарском предузећу „Врба“, па након тога у трговачком предузећу „Ангропромет“.

Осетљив на сваку врсту неправде сукобио се са директором и напустио је сталан посао 1983. године. Сналазио се некако као аквизитер до 1990. године. У тешким годинама за све грађане Србије, Слободан је живео са остарелом мајком која се бринула о њему. Несрећно је пао и сломио кук 2001. године, исте године када му је мајка Милица у 94. години умрла.

Остао је сам у старој кући. Зар поново гладовање као у најмлађим данима? Срећом да је тада стекао услов да добије пензију. А пензија је велика таман толико да може да буде два-три дана у некој српској бањи.   

Најрадије је Слободан читао књиге. Прво историјске, па филозофске. Требало му је да напуни педесет година да би постао свестан сопствене филозофске мисли.

Прву књигу у којој је приказао свој поглед на свет објавио је 1994. године уз материјалну помоћ добрих људи. У предговору је најпре објаснио какво је стање духа код Срба. Одатле следи размишљање зашто је Слободан написао и објавио још тридесетак нових књига.

Из предговора прве књиге:

Неспорно је само једно – да би штампање било што јефтиније, да би се уштедело на папиру, у Слободановим књигама слова су ситна, а прореда као да нема. Па ипак, отежано читање не би требало да буде сметња да се разуме пишчев труд.

Без много новца, али са много духа, Слободан Б. Џелатовић „Апа – Кикуљанац“, нада се да ће да напише још неколико књига. Ватрена љубав према фудбалу упркос прохујалим годинама није престала у њему, као ни успомена на враголасту Врањанку коју је упознао на стадиону док му се дивила како вешто дрибла противничке играче.

Слободану нико не може да одузме његов слободан дух. Остаје он такав какав јесте упркос свим недаћама које га прате од рођења. Сам ствара своју судбину, онако како га је баба Сојка научила. А баба Сојка није имала разлога да воли власт, па је имала своје виђење о догађајима чији је била сведок, посебно зато што је живећи само у Ћуприји променила неколико држава. Отуда и Слободан гледа на историјске чињенице својим очима, често другачије од осталих Ћупричана.

Спартански живи, има устаљени дневни ред. Ништа не препушта случају.   

За знатижељне Ћупричане:

„Апа“ је надимак који је добио од деде, а има значење из мађарског језика – отац.

„Кикуљанац“ је породични надимак прадеде Милосава, који се није шишао, него је исплео себи кику.

Данас Слободан има још један велики проблем – сломио је руку, па не може да користи две штаке када се креће. Инвалидска колица су му стара, сва раздрндана, са трулим гумама на точковима. Отуда га нема на главној ћупријској улици. Ускоро ће да напуни 80 година живота, тешког и занимљивог живота.

PS: Ћупричанка Драгана Јовановић, која сада живи у далекој Аустралији, након читања ове белешке обезбедила је Апи нова инвалидска колица (нису кинеска) са гаранцијом произвођача. То ја сада најлепши новогодишњи поклон за човека који ускоро пуни 80 година тешког живота. Хвала јој!

Аутор:

Душан Стаменковић