КЛИЗАЉКА

Зимски распуст је увек почињао 15. јануара и завршавао се 5. фебруара, осим ако би се ти дани пали у недељу. Наравно да су суботе биле радне. У те три недеље распуста би скоро сваког дана падао снег. Санкања и грудвања је било до миле воље.

Носили смо кожне гојзерице све док се нису појавиле кримке са гуменим ђоном, па онда дубоке чизме постављене вуном. Чарапе су биле дебеле и широке, тако да су се носиле преко панталона. Дугачке гаће, оне домаће које је свака мајка знала да сашије за своје дете, обавезно су биле дуге до чукљева и имале су траку која је била испод стопала.

гојзерице

Преко џемпера би се носио још један џемпер од „сељачке вуне“. Капут или јакну нико није желео док се санкао и грудвао. „Ђубретарац“ је служио само за свечане изласке с мамом и татом. Вунене рукавице  и капа су биле домаћа израда, најчешће поколон од бабе за рођендан.

Снег нико није чистио ни са улице, а камоли са тротоара. Просто би сви ишли преко снега и он би остајао утабан. А овај нови снег који би ноћу падао преко утабаног снега ујутру би један камион, који је иза себе вукао две дебеле дрвене греде спојене под косим углом, само разбацивао лево и десно.

дрвени чистач снега

Најлепше је било увече. Шкиљаве неонке на бандерама у главној улици давале су снегу искричав сјај. Корзо би се са тротоара преселио на коловоз, јер су службени аутомобили били тада ретко вожени, а приватних аутомобила скоро да није ни било. Фијакеристи су стављали велика звонца на коње да би их пешаци јасно чули на даљину, морали су јер је снег под ципелама шкрипао.

Мој школски друг из Сарајевске улице сав важан би узјахао свог коња и вукао је по неколико санки у исто време. Избегавао сам да се возим у првим санкама, јер је коњ копитама бацао снег позади, а што не беше баш пријатно.

Милина је била гледати момке и девојке који су се клизали на широком тротару испред основне школе „Ђура Јакшић“. А ту је клизаљка била баш дугачка. На њу ме је данас подсетио Бата Ценић, мој комшија који ми је био као старији рођени брат. Сваке вечери је било такмичење ко ће да се најдуже отклиза. Дугачак залет у колони, па ко случајно успори, они иза њега га оборе са стазе. На ђоновима гојзерица смо имали блокеје који су давали додатно убрзање.

блокеји

Ретко је ко имао „слинчуге“, а права клизаљке не памтим да сам видео у главној улици. Многи су сами правили од дрвета сличуге, па су одоздо закуцавали танак лим. За ципеле су везиване каишевима. И санке су са доње стране „скија“ имале лимену траку за боље клизање по снегу.

клизаљке „слинчуге“

Памтим само једног дечака који је имао прави боб. Сви смо очекивали да нам га позајми бар за једно спуштање низ падину у парку који је био код главног улаза у касарну. Тај спуст је био опасан, јер се завршавао на обали залеђене реке Раванице. Једног дана сам се преврнуо са боба и зауставио сам се у снежним гранама јелке. Како сам ударио у дрво, тако ме је затрпао снег.

Само најхрабрији су се клизали по залеђеној Раваници, јер је увек постојала опасност да лед пукне и да се упадне у воду.

Скијање је било на Везировом брду у близини прве чамбуре. Стаза за спуст је и данас заиста добра. Тек касније је набављена и „жица“ за ту стазу.

У то време се девојке нису шминкале, јер су имале здрав тен, додуше због мраза мало више црвен. Грудвале су се заједно с момцима. У парку у центру града и у парку поред Велике Мораве, увек су постојале по две групе за грудвање. Улица против улице, одељење против одељња, горњошколци против доњошколаца… лако је било направити табор, а још лакше грудве леденице.

грудвање

Било је дана када би снег баш нападао. Тада би поред Велике Мораве правили ескимски игло и замишљали да смо у планинским дивљинама. Снешка Белића смо остављали малој деци, а девојке нас нису интересовале, тако да смо „логоровали“ поред Велике Мораве.

У фебруару месецу би снег почео да се топи и тада су ћупријске улице постојале непроходне за пешаке. Једини спас су биле дубоке гумене чизме, јер су ноге упадале у мекани снег и у огромне баре које су се правиле између тротоара и коловоза. Опасно је било и да се иде поред кућа због ледених лулица. Сећам се када су из касарне изашли тенкови који су гусеницама разбијали огромне комаде снега на улицама.

Данас више нема клизаљке на тротоару испред основне школе, јер се снег одмах чисти. Додуше и ови данашњи момци немају румене образе, јер уместо да су на чистом ваздуху на снегу, седе код куће и забављају се видео игрицама на свом телефону. А и да постоји клизаљка испред школе, комунална инспекција би наредила да буде посута индустријском сољу, да се случајно неки пензос не оклизне.

Време пролази неумитно, па и снег више није исти као некада. Рекло би се и да не пада толико много као у време младости.

Када се каже клизаљка, помисли се данас на неку јавну личност која је, ето склизнула.  

One thought on “КЛИЗАЉКА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

<span>%d</span> bloggers like this: