ПРИВАТНО ГРОБЉЕ

У култном филму „Трећи човек“ постоји једна упечатљива сцена снимљена на гробљу. Трагао сам да видим да ли то гробље заиста постоји или је измишљено. Бојао сам се да је све ствар добре сценографије, јер никако нисам могао да поверујем да у неком граду, макар то био и Беч, људи сахрањују своје мртве у парку. Навикао сам на ова наша провинцијска гробља на којима су ме док сам био мали плашили змијама. Додуше, отац мог оца је сахрањен на Новом гробљу у Београду које је било веома добро уређено, па сам зато ипак био у дилеми да је филм „Трећи човек“ заиста сниман на правом гробљу.

Сцена из филма „Трећи човек“

Касније сам пропутовао „пола света“ како се то каже. Видео сам многе храмове, па и гробља, не само војничка, него и она у складу са разним вероисповестима. Схватио сам да је гробље издвојени простор који се разликује по вери, култури и убеђења преминулог.

Стазе на гробљима имају правац исток-запад и север-југ. Понегде су широке стазе окренуте према лицу споменика, да лакше може да се прочита име преминулог. Ређе су велике стазе на правцу према истоку. Наравно да постоје и гробља са кружним стазама поред којих су и гробна места поређана у круг, па глава покојника није окренута увек ка западу.

На сваком већем гробљу постоје и капеле у којима се опраштамо од покојника.

Карактерисично је да су на старијим гробљима засађена стабла борова, чемпреса… зимзеленог дрвећа. Моји су ме учили да се чемпреси никада не саде у дворишту поред куће, јер је то дрво предодређено само за гробље.

Некадашњи обичај да се покојник провоза кроз град, од куће до цркве, па од цркве до гробља, одавно је у великим градовима превазиђен. Једино се још одржава у селима, али је и ту све некако модернизовано, па сада трактор вуче приколицу са покојником.

Илустрација – сахрана у Ћуприји

У Србији се кремирање покојника ретко врши, па су тако и обичају чувања урне са пепелом мање познати већини људи.  

Пре неколико дана сам „морао“ да идем на сахрану када је температура била скоро 40 степени у хладу. На сунцу је вероватно било и преко 50 степени. Све се било усијало. Капа на глави, сунцобран или кишобран изнад главе, флашица са већ угрејаном водом и понека лепеза, били су једини спас да се сачува жива глава. Узалуд она народна пословица да се „жива глава“ не даје за „мртву главу“.

Рођацима преминулог је било најтеже. Стајали су у капели поред сандука и примали изјаве саучешћа. Људи су улазили у капелу и журно палили омекшалу свећу која им се топила у руци. А онда су што пре излазили напоље да удахну мало ваздуха.

Испред капеле, док су покушавали да нађу мало хладовине у сенци борова, размишљали су да ли им се то покојник свети за нешто, па је умро по највећој врућини. Неко би махинално дигао главу тражећи на небу душу покојника.

Свештенику се цедио зној низ лице, као да је изашао из морских таласа. Иако је био обучен вишеслојно као бедуин у Сахари, једва је издржавао високу температуру и влажност ваздуха. Уста су му била сува, па је прекидао службу тражећи чашу воде.

А онда одлазак из капеле до гробног места које се налазило скоро до ауто-пута. Поред стазе којом се кретала колона људи није било никаквог дрвета да бар мало направи хладовину. А сунце је опекло као никада. На крају је до раке стигло тек неколико рођака и пријатеља. Остали су се разбежали журећи ка својим климатизованим аутомобилима.

Ћупријско гробље је слично гробљима у већини провинцијских градића. Као да не постоји никакав план одржавања и проширења гробља. Стазе су узане и неправилне, јер су раке копане онако како су то сами гробари процењивали, а онда и каменоресци су одокативно постављали споменике. Као да је управи гробља једино важно да што више мртвих буде на што мањем простору.

Грађани који имају вишак новца од гробља праве место на коме се показује финансијска моћ. Што грандиознија надстершница изнад покојника, па и читаве собе, да не кажем викендице, онда свакојака спомен-обележја… Кичерај и неукус као на телевизији.

Не знам када је теже: лети по врућини или зима када снег све прекрије или када дуне кошава. Срећом да је гробље у Ћуприји у равници, није као у брдовитим селима гробље на пропланку изнад последњих кућа, до кога води стрми пут. Душу човек да испусти док иде за покојником до раке.

Сетим се да је гробље издвојени простор који се разликује по вери, култури и убеђења преминулог. А преминули као да се свети наследницима и док његова душа лебди високо он као да са уживањем гледа шта се догађа на земљи.

Мада, ми живи смо сами криви што су нам последње куће такве какве јесу, што нам је капела на гробљу толико мала да морамо да се гурамо док палимо свећу за покој душе преминулог, што су стазе између гробова узане и заузете огромним фењерима, што поред стаза нема дрвореда за бар мало хладовине, што…  А онда се сетим да у свету постоје и другачија гробља, па ми буде просто криво.

Ми у Србији имамо толико много приватних агенција и фирми које се баве погребним услугама, почев од производње мртвачких сандука и споменика, па до цвећара и продавница свакојаких потрепштина за гробље. Дошло је време када дневно умре три до пет пута више људи него што закмечи бебица. Па када је умирање већ постало „бизнис“, зашто онда немамо и приватна гробља?

Прописи о јавно-приватном партнерству омогућују градовима да кроз заједничко улагање са приватним инвеститорима решавају све своје комуналне проблеме, па и гробљанске услуге.

Можда би се на „приватном гробљу“ знао некакав ред, можда би то „приватно гробље“ постало прави зелени парк, можда би капела била достојна људи, а не мучилиште за родбину покојника, можда би свештенику било задовољство да и лети и зими обави своју службу поред сандука премунолог, можда…

Волео бих да када дође моје време за последње путовање, то буде у пролеће или у јесен, по лепом времену. Да ме мртвог не псују живи.

6 thoughts on “ПРИВАТНО ГРОБЉЕ

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: