МОРСКА ОБАЛА

Претпоследњи дан је за мене увек био последњи дан. Било да у повратку с мора крећем рано ујутру или касно увече.

Нисам љубитељ оних ноћних путовања возом или аутобусом, клацкања целе ноћи у неком згрченом положају на седишту. Подношљиво ми је само полетање авионом у смирај дана, када је писта у сумраку, а већ након минут времена се кроз прозорчић авиона поново види сунце на хоризонту. Макар само због тога аутомобил ми увек доноси пуну слободу при кретању.

Пођем када хоћу, правим паузу када ми највише одговара, свратим успут на неко место које је лепо само у пролазу, увече циљам долазак кући пред смирај дана. Понекад испланирам да преспавам на пола пута у пријатном мотелу или скромнијем хотелу и осетим планинску хладну ноћ након морске жеге.

Последњи дан на мору памтим по вечерњем купању на морској плажи. Ритуал тог последњег купања на мору почиње пре заласка сунца, када се море смири и буде без таласа. То је оно време када маме и тате оду са плаже да би водили децу на вечеру. Тада у води остају само прави заљубљеници купања. Више нема уобичајене галаме, чује се само жамор и са удаљене терасе звецкање тањира огладнелих.

Вечерње купање

Морска вода је најтоплија када на плажи остану последњи купачи. Додуше температура ваздуха се онда чини много нижом него што јесте.

Опроштајно купање на летовању почиње и завршава се потпуним опуштањем тела док лежим на леђима и само ми врх носа вири изнад воде. Може и стомак. Нема таласа да ме ненадано потопе. Помало мрдам рукама, тек да останем на површини. Затворим очи и мисли усредсредим само на тај тренутак. Ћутим.

Тај незабораван осећај ванвременског плутања на морској површини остаје ми у сећању до наредног летовања.

Онда се тргнем, јер схватам да све има свој крај.

Лагано допливам до плићака, пустим да ми каменчићи гребу леђа, па седнем. Загледам се у даљину и чекам још мало. Да ли и у Рају постоји летовање на мору?

У последњем сату пред спавање, забога ујутру рано крећем на пут, остаје ми таман толико времена да још једном прошетам поред морске обале.

Та последња вечерња шетња увек зависи од места летовања. Различита је у зависности од величине села или града, од уређености стазе поред обале, од кафанске музике, од мириса роштиља, од уличних продаваца грицкалица, од …. Тада оцењујем да ли ћу и следећег лета овде да дођем или ћу да тражим неку другу морску обалу.

Спавање последње ноћи никада није смирено. Једва чекам јутро, па да кренем на пут.

Устајем из кревета са жељом да још једном одем до саме морске обале и да уграбим онај тренутак када се појављује сунце изнад планине. Има ли шта лепше?

Јутро

Море је тако мирно, нема таласа. Нема купача. Нема галаме. Тек по неко наиђе журећи на посао. Ту је и једна млађа жена која је извела пса у шетњу.

Клупа на самој обали је празна. Седам на ту клупу и гледам у морске даљине. Да могу, зауставио бих време.

Знају ли ови људи који журе на посао и ова госпођа са псом како је лепо седети на клупи на морској обали док се сунце појављује? Знају ли шта пропуштају на почетку овог дана?

Сећам се приче из студентских дана.

Брод за рибарење

Пецају рибу двојица на морској обали. Забацују штапове и ћуте. У једном тренутку онај старији се обраћа млађем.

  • Зашто рибу ловиш штапом? Зашто не мрежом?

Млађи одмахује раменима.

  • Мрежом можеш више рибе да уловиш, па да је продаш. Онда можеш да купиш већи чамац. Касније можеш да купиш и мањи брод. Па да упослиш рибаре да ти помажу. Најбоље је да после пар година постанеш и власник мање фабрике за прераду рибе.

Млађи пецарош се окреће према старијем пристајући на разговор.

  • И када постанем власник фабрике сардина, шта даље да радим?
  • Па ништа, онда купи штап за пецање и пецај овако као ја сада.

Ову причу из студентских дана сам упамтио добро.

Сећам се и речи аутора чије сам име нажалост заборавио:

Када си сам, желиш нечије друштво. Када си у вези, недостаје ти слобода. Кад немаш посао, хоћеш да радиш. Радиш, хоћеш одмор. Млад си, желиш да радиш ствари за одрасле. Постајеш пунолетан и желиш да радиш оно што млади раде. Живиш у својој земљи и волео би да живиш у иностранству. Дођеш до туђина и промашиш повратак. Долазимо до тачке када се фокусирамо само на оно што нам недостаје а не на оно што имамо. Недостаје нам садашњост и постајемо несрећни. И то зато што не знамо да ценимо то…“

Сунце се брзо подигло изнад мора. Време је да кренем. Устајем некако невољно. Док се удаљавам од клупе окрећем главу да бих преко рамена још једном погледао чамце на води.

Морска обала ме тако много привлачи.

До следећег летовања мора да прође још једна кишовита јесен, ледена кошава и поледица на путу, па да дође пролеће. До тада ми остаје само сећање на морску обалу.

Клупа

3 thoughts on “МОРСКА ОБАЛА

Add yours

  1. A zamisli penzionerske dane na moru…divno.Ovaj tvoj osecaj je tako poznat nama.Neko misli na poslednje letovanje na moru a neko na jedno posebno.( za mene je to secanje na plivanje u jednoj uvali koja se zove kao sto izgleda: Divna,blizu Trpnja,na Pelješcu).Fino,intimno pisanje…

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: