ЧВРСНИЦА

Још пре свитања пошао сам из Северног логора у Команду војне области, тамо где је испод Вележа православна црква. Ту ме је на капији већ чекао водник родом из Новог Сада, па смо без задржавања кренули на задатак. Војни џип је био најновији модел и без проблема смо ишли вијугавим путем. 

Поред Неретве је у јутарњој сумаглици падала нека ситна, досадна киша, али како смо одмицали од Мостара према Лиштици (данас се зове Широки Бријег) и Посушју облаци су се разилазили. Сунце је најављивало ведар дан. Журили смо да што пре стигнемо до села испод врха Чврсница.Ту нас је чекао курир који је требало даље да крене са нама.

Предео је био баш леп, иако је било зимско време. Снег се видео на обронцима високе планине. Први пут сам у овом делу Херцеговине. Новосађанин је био млад човек, мојих година. Брзо смо нашли заједничке теме за разговор.

Пролазећи поред једне цркве која се налазила десно од пута, слушао сам детаљно објашњење како је свештеник ту сакривао терористе који су неколико година раније ушли у Југославију из Аустрије. Њихов циљ је био низ убистава виђенијих људи и стварање усташке добровољачке јединице. Много је људи из потере погинуло, али су целу терористичку групу уништили. Већином су сви побијени, неколико њих ја касније осуђено и стрељано, а само један због малолетства је поштеђен смртне казне.

Брзо смо стигли у Ракитно, село испод Чврснице. Лако смо нашли мештанина који нас је спреман чекао. Пут је водио узбрдо. Већ је све било прекривено снегом. Нико туда пре нас није пролазио, па сам морао пажљиво да возим пратећи камену ивицу пута. У једној кривини морали смо лопатама да разгрнемо снежни смет који је настао у заветрини. Након пар километара даље се путем више није могло.

Курир ми је показао где да паркирам џип. Била је то једна узвишица поред пута, тако да се џип видео издалека. Објаснио ми је да ћемо тако лакше да га у повратку нађемо.

Кренули смо пешице узбрдо. Тамо где је сунце грејало површина снега је била залеђена, па смо се лако кретали.На једном месту смо морали да правимо пртину поред ивице шуме. Напред је ишао курир, за њим водник и ја сам их задихан једва пратио. Мало су ми одмакли, па сам желео да пресечем путању. Неискусно сам упао у мекан, дубок снег. Било је као да сам у живом блату. Никако да се искобељам назад на путању. Свака се школа плаћа.

Одједном се испред нас појавила велика зараван иза које се уздизао један од врхова Чврснице. Ту смо застали. Водник је двогледом гледао према врху на коме се налазила зграда са антенама. Знао сам да је то некакво чвориште војних веза. Ту се налазила војна посада састављена од неколико војника и једног старешине. За разлику од подофицира који су се смењивали на месец дана, војници на редовном служењу су ту проводили по шест месеци. Један од њих је био кувар, а остали су везисти који су по сменама непрекидно дежурали.

Небо је било модро плаво, без иједног облака. Угледали смо двојицу како се спуштају низ стрмину. Требаће им око сат времена да дођу до нас. Таман имамо довољно времена да се одморимо и нешто поједемо.

Зараван на којој смо одмарали на залеђеном снегу била је заиста велика. У даљини се видео само врх крова завејане колибе. Свуда је био само снег.

Курир је извадио из своје торбе велики комад сувог меса и погачу. Почео је оштрим ножем да сече листиће меса и да нас нуди. Наравно да сам био гладан и да ми је пријало. Док сам с уживањем жвакао, обојица су ме гледала испитивачки.

„Да ли препознајеш од чега је пршута?“

Застао сам и размишљао зашто ме курир баш ово пита. Да ли је ово сушена говедина или је вероватно месо свињско? Овчетина сигурно није, знам укус уденице. Говедину нисам јео, можда је ипак говеђе месо.

„Синко, сада имаш прилику да једеш месо од медведа!“

Зар је могуће, питао сам се у себи. Никада не бих помислио да ћу икада да једем суво месо од медведа.

Месо је било слано, сунце је већ опекло, пут је био заморан, да ли ће курир из торбе да извади и флашу вина?

„Ништа није лепше од планинске воде.“

Курир је устао и почео да се окреће наоколо. Онда је ногом почео јако да удара по површини залеђеног снега. И једног трена испод њега је снег потонуо. Појавила се рупа.

„Ево га извор! Синко, ти си лаган, хајде да те спустимо доле по воду.“

Поново сам био збуњен. Какав је то сада извор воде испод снега? Дошао сам до рупе и погледао доле.

Било је ту појило за стоку. Вода је текла из једне цеви и сливала се испод снега. Лако сам сишао доле. Захватио сам воду у чутурицу и пружио је горе. Само ми ја глава била изнад површине снега. Никако сам не бих могао да изађем. Пружио сам руке и курир ме је подигао увис као да сам перце.

Време је брзо пролазило и до нас су стигли један старији подофицир и један млади војник. Брзо је завршена примопредаја дужности између старешина. Новосађанин је са војником кренуо према врху Чврснице. Морали су да журе, јер се време на планини час промени, па уместо сунца може да буде густа вејавица. А до врха планине је требало много више времена за пењање по снегу. Лако је било низбрдо.

Курир, старешина и ја кренули смо у колони ка селу. Издалека сам видео мој џип. Сада ми је све лакше било. Без проблема сам возио до куће курира. Као добар домаћин он нас је понудио да останемо код њега, али нама се журило да се вратимо у Мостар. Старешина је из касарне у Сарајеву, па је сматрао да ћемо на време да стигнемо на вечерњи воз који креће из Плоча (Кардељева). А и ја сам једва чекао да се вратим у Северни логор и да причам како сам јео суво месо од медведа.

Кроз месец дана сам поново ишао на Чврсницу.

Тада смо из Мостара кренули после подне и увече смо стигли у Ракитно. Спавали смо код курира, да би ујутру рано кренули према планинском врху.

Пробудила ме је тишина. Био сам сам у соби. Зашто ме нису звали да и ја устанем? Нервозно сам изашао из собе. Курир и старешина су већ пили ракију.

„Напољу је вејавица, данас не крећемо нигде. Морамо да сачекамо да се време смири.“

„Али данас је среда, а ја у петак скидам униформу. Морам да се вратим у Северни логор.“

„Па, решићемо проблем. Идемо до центра села да се јавимо телефоном и да видимо како ћемо.“

Када смо касније изашли из куће могли смо кроз густу вејавицу да видимо пут само десетак метара испред. Дошли смо у месну канцеларију где се налазио телефон. Апарат је био стар бар сто година, тако ми се чинило. Слушао сам разговор између старешине и његовог претпостављеног у Сарајеву. Разумео сам да ја не морам да остајем у селу, да могу одмах да се вратим у Мостар. То ме је баш обрадовало.

Док сам пролазио кроз Лиштицу сви пролазници су гледали у мој џип. Боже, па нисам ваљда Марсовац, па знатижељно гледају у мене. А онда сам у једном излогу видео свој џип на чијем крову је била гомила снега који се још није истопио. Зато сам значи био толика атракција за мештане.

Године су многе прошле од тада. Нисам био у прилици да идем поново у Мостар, Лиштицу, Посушје Дувно, Ливно, Ракитно… врх Чврснице, суво месо од медведа и извор воде испод снега никада нећу да заборавим.       

One thought on “ЧВРСНИЦА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: