Време лавова

---

„У младости је као у иностранству! Тамо је све другачије!“ Тим реченицом Федерико Фелини почиње један од својих филмова, док наш вредни хроничар и сакупљач ових појединачних и групних сећања на гимназијске дане тврди, да свака генерација матураната мисли за себе да је најбоља!

Том реченицом нас припрема за озбиљан драмски заплет! Зашто?

Најбоља у чему? Најбоља у односу на кога? Најбоља у односу на „када“?

Оно који се озбљно баве књижевношћу тврде да су „општа места“ у литератури увек најгоре решење, али се то не односи на ове сређене и изгланцане дневничке белешке. Овде је у питању хвале вредан труд да се од појединачног дође до општег и да се од локалног дође до универзалног, што се и у литератури тешко постиже.

Само се сетите: са 18 година смо сви мислили да смо најлепши и најпаметнији, а да то нисмо мислили, онда са нама већ нешто није у реду!

Одрастање, формирање свести, раст физичког и емотивног тела, предвидљива побуна против свих ауторитета, подизање свих физичких, емотивних и духовних капацитета и обавезне иницијације које их прате, једнаке су од настанка света до дана данашњег. Али, највећа, најмоћнија и ненадемашна је увек љубавна иницијација, када се по први пут отварамо према другима, када схватамо појам другости и када подижемо свој љубавни капацитет до тачке у којој се наш унутрашњи и спољашни живот спајају у Једно, у којој смо ми Једно са свим.

Аутор ових сећања фактографски пружа увиде у то да је и његова генерација прошла кроз овај највиши степен иницијације.

Томас ман узвикује: „Младост је моћ!“

С обзиром на то да је његова генерација заправо моја генерација, могу да потврдим да смо прилично имали среће! Последице „peace & love“ побуне из `68 прелиле су се и на нас, нова осећајност и илузија слободе су се ширили као помама, све што је донела сада већ пропала филозофија егзистенције и интелектуалног ангажмана постао је „credo“ тадашњих генерација, комунистичка партија није спречавала рокенрол махање дупетом, „Дипломце“ и „Поноћне каубоје“, путовали смо без страха и без виза, носећи у пртљагу поетику Бранка Миљковића: „Путуј док има света и сазнања“.

Ова сећања су права сликовница из тог времена и живи доказ да смо имали среће!

Али најбољи предговор овој књизи написао је Иво Андрић у својим знаковима поред пута:

„Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомене на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрвета поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак. Тај младић је оличење опште и вечне људске судбине: с једне стране опасан и неизвестан пут, а с друге, велика људска потреба да се човек не изгуби и снађе, и да остави за собом трага. Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати уопште незапажени? Можда их неће разумети? Па ипак, они су потребни, као што је природно и потребно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу олакшати лутања и искушења и помоћи нам бар тиме што ће нас уверити да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини.“

Овако пише и оставља знакове поред пута, мој драги пријатељ и брат: Душан Стаменковић.

Синиша Кошутић

Ћуприја: 08.06.2024.

Адреса за наручивање књиге: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књиге на кућну адресу.