Од уметничке визије до јавног комуналног заборава Ово је прича о камену који је имао несрећу да преживи своје време. О лепоти која је постала терет и о „Пољупцу” који је, уместо вечности, дочекао депонију. Сјај аранђеловачког мермера Пре више од четири деценије, под крошњама дрвећа у Буковичкој бањи, ваздух је треперио од звука длета... Continue Reading →
Белешке
Војничка Ћуприја – мост преко времена и судбине
Далеко у прошлости, када је римски орао још владао светом, на обали Велике Мораве, тачно поред моста, подигнут је каструм Хореум Марги. Не беше то обична тврђава - беше то срце целе Горње Мезије. Римљани су овде чували жито за легије на Дунаву, ковали штитове и мачеве за војнике на Виа Милитарис. Мост је био... Continue Reading →
ХВАРСКИ ПУТОПИС 1971.
Скок на белу лађу Све је почело једним одлучним скоком. Сплитска лука 1971. године врила је од света, а ми смо, са свеже стеченим матурантским дипломама, стајали пред белом грдосијом - „Либурнијом“. У то време, за нас клинце из унутрашњости, Јадран није био само море; био је то прозор у један другачији, светски живот који... Continue Reading →
СТАНИЦА КОЈА ЈЕ ИСПРИЧАЛА СВЕ
Била је једна станица која је рођена истовремено са пругом. Године 1884, када су пругом Београд–Ниш први пут захуктали возови кроз српску равницу, у Ћуприји је направљена модерна зграда од цигле, са високим прозорима и кровом који је мирисао на свежу смолу. Људи су је звали просто - Железничка станица Ћуприја. Нико тада није слутио... Continue Reading →
ПАРТИЈСКИ ПОСЛУШНИК
Зло никада не долази само. Прво сам изгубила посао у фабрици - страни власник је једноставно спаковао машине и отишао. Потом је мој муж пронашао младу девојку из суседне пекаре и напустио кућу. Остала сам сама са дететом и са празним зидовима. Запослила сам се у малој радионици за папуче. Мирис лепка ми је улазио... Continue Reading →
ЗАВИЧАЈ
Да ли смо продали корене за екране? Данас је и деда научио да скролује по мобилном телефону. Седи у тишини своје собе, прелази сувим, избораним прстом преко хладног стакла и узалудно чека да на екрану засветли слатка реч: "Унука". То је слика нашег доба - тишина прекинута само механим звуком нотификација, док најдубље људске везе... Continue Reading →
Душан Стаменковић 
Скорашњи коментари