ДОСИЈЕ ЈАДАРИТ

Реконструкција догађаја на основу архивских докумената

Инспектор Милан Вуковић
На основу архивских фрагмената
ПОВЕРЉИВО – Није за дистрибуцију
Датум: 26. октобар 2025.

Киша је падала ситно и упорно, као да жели да избрише трагове са београдских улица. У стану на Карабурми, инспектор у пензији Милан Вуковић седео је за кухињским столом. Дим цигарете правио је кругове у полумраку, а на столу је лежала пожутела фотокопија бележнице професорке Јелене Обрадовић. То је био почетак – или је бар он тако то памтио.

Давне године 1980, у време када је Југославија још веровала у своју вечност, Јелена је открила нешто што није требало да постоји. Минерал из долине Јадра, нешто између чуда и проклетства.

Архивски документ – ДБ, 12. март 1980.

СЛУЖБА ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Архивски број: 04-1980/ЈДР

Степен тајности: ПОВЕРЉИВО

Предмет: Минерал – узорак из долине Јадар

Анализа: присуство литијума, бора, силицијума

Напомена: Проф. Ј. Обрадовић истиче да минерал не одговара познатим класификацијама

Оцена: Потенцијално стратешки значај

Стенограм – Кабинет ДБ, 14. март 1980.

Присутни: инсп. Вуковић, проф. Ј. Обрадовић

Обрадовић: „Ово није само руда. То је будућност – батерије, електроника, оружје.“

Вуковић: „Али ако процури, биће отето.“

(тишина, звук упаљача)

Вуковић је тада био млад агент у Државној безбедности. Долазила је Јелена у његов кабинет са узорком у рукама, очи су јој гореле ентузијазмом. „Милане, ово није само руда. То је будућност – батерије, електроника, чак и оружје. Али морамо је чувати од странаца.“ Он је климнуо, али унутра је осећао хладноћу. Тајна се ширила шапатом кроз коридоре, а онда је Јелена нестала 1982. – званично „несрећан случај у лабораторији“. Вуковић је знао боље. Њен асистент, млади геолог по имену Душан Ковачевић, био је последњи који је видео узорак тајанственог минерала. И од тада је почео да се скрива.

Када се Југославија распала, Вуковић је прешао у српску службу. У тим годинама хаоса, бомби и недефинисаних граница, бележница је остала у његовој фиоци, као тихи подсетник да постоје тајне које нису везане само за оружје и рат, већ за земљу под нашим ногама.

Белешка из оперативног дневника, 1993.

Извор: поверљив

Садржај: Бивши асистент проф. Обрадовић виђен у контакту са страним држављанима

Локација: хотел „Славија“, Београд

Напомена: могућ пренос документације

(Рукописна белешка: „Ковачевић. Последњи који је држао узорак.“)

Вуковић је те несрећне 1993. године испред хотела „Славија“ приметио ауто са дипломатским ознакама – америчким, британским?

Вуковић је пратио Ковачевића те ноћи. Улазак у хотелску рецепцију, шапат на енглеском, размена коверте. Али када је хтео да се приближи добио је важнији задатак, рат се распламсао – бомбе су падале, а тајне су се закопале дубље. Ковачевић је побегао у сенке, а Вуковић је чувао бележницу као реликвију.

Године су пролазиле, па се он пензионисао после 2000. када је нова власт очистила старе кадрове. Четири године касније са телевизије је чуо да је корпорација Рио Тинто „открила“ нови минерал – јадарит. Светски медији су га назвали „криптонитом из Србије“. Вуковић је знао: то није откриће. То је крађа.

Новински исечак – Политика, 15. јануар 2004.

Наслов: „Српски криптонит – откриће јадарита“
Фотографија: бушотина у магли, у позадини фигура у оделу – идентификован као Д. Ковачевић.

(Белешка Вуковића: „Ово није откриће. Ово је крађа.“)

Извод из новинског чланка, 2004. „Компанија Рио Тинто објавила је откриће јадарита у Србији. Минерал садржи литијум и бор, кључне елементе за будућност енергетике.“  Вуковић је истргнуо из новина исечак са насловом „Српски криптонит“; испод је била слика бушотине у магли, а у позадини, фигура у оделу – Душан Ковачевић, консултант Рио Тинта.

Сукоб генерација – Белешка, 2021.

Марко: „Тата, без Рио Тинта нема будућности. Јадар је спас.“

Милан: „А ми? Ми имамо истину. Јелена је убијена због тога.“

Марко (иронично): „Параноја старог времена.“

А онда је у Миланов живот ушао нови парадокс: његов син Марко, млади асистент на Рударско-геолошком факултету, постао је заговорник сарадње са странцима. Марко је веровао у „модернизацију“ – нова радна места, европска будућност. Али Вуковић је видео сенке: корумпирани политичари, страни лобисти, и Ковачевић, сада у Београду, као „стручњак“.

Фрагмент разговора – белешка инспектора, 2021. Марко: „Тата, без Рио Тинта нема будућности. Они имају капитал и технологију. Јадар може бити наш спас – батерије за електричне аутомобиле, зелена енергија!“ Милан: „А ми? Ми имамо истину. И бележницу из 1980. Јелена је убијена због тога. А Ковачевић… он је продао узорак. Заузврат, добио је улогу у корпорацији.“ Марко (ироничним осмехом): „Параноја старог времена. Тата, то је бизнис, не завера.“

Хакерски траг – Извештај Зорана, 2022.

Преглед е-маилова, 2002.

Садржај: „Узорак из 1980. као кључ за лиценцу.“

Анонимни позив: „Престани да копаш, инспекторе. Или ћеш завршити као Јелена.“

Те године, Вуковић је почео да прикупља нова документа. Контактирао је старог колегу из службе, пензионисаног хакера по имену Зоран. „Провери Ковачевића“, рекао је. Резултат: е-маилови из 2002. – преговори са Рио Тинтом, где се помиње „узорак из 1980. као кључ за лиценцу“.

А онда је уследио анонимни телефонски позив: „Престани да копаш, инспекторе. Или ћеш завршити као Јелена.“

Динамика догађаја се појавила у јануару 2022. када је Рио Тинту повучена дозвола за експлоатацију, јер су протести експлодирали у Лозници. Марко је био на челу студентског покрета за пројекат „Зелени Јадар“. Вуковић је схватио издају: син је добијао новац од „фондације“ повезане са корпорацијом.

Оперативна белешка, 2024.

Локација: мотел, периферија Лознице

Садржај: Састанак Марка и Ковачевића

Фрагмент: „Блокирај оца. Досије мора нестати.“

Туча. Пиштољ. Бекство. Потера кроз кишу. Вуковић постаје „терориста“ у очима власти.

Вуковић улази у мотел и одмах настаје туча. Ковачевић спушта пиштољ, а Марко стоји изненађен. Дијалог: Вуковић (дахћући): „Сине, они те користе. Јелена је знала – минерал је токсичан, уништиће реку. А ти… ти си део њиховог ланца.“ Марко: „Тата, ти си сломљен ратом. Ово је шанса!“ Ковачевић (смех): „Стари, твоја бележница вреди милијарде. Али сад знаш превише.“

Вуковић је искористио тренутак и истрчао из мотела. Потера је почела. Вуковић је побегао у Јадар, са досијем у ранцу. Киша је падала, а полиција – под утицајем министарства – тражила га је као „терористу“. Марко је оклевао: послао је СМС: „Тата, где си? Чекам те.“ Али остарели Вуковић је знао – то је замка.

Белешка из дневника, 2024.

Садржај: Ковачевић убијен у „несрећи“ – аутомобилска несрећа на путу за Београд. У пртљажнику, копија бележнице из 1980. Вуковић сумња: Рио Тинто чисти трагове пре нове лиценце.

Кулминација је дошла 2025. године, када је Влада повукла дозволу Рио Тинту – под притиском протеста. Али Вуковић је знао: то није крај. Неко је сазнао за његово истраживање – не Ковачевић, већ „Лорд“, сенка из сенки, бивши ДБ агент сада на платном списку корпорације. Преко Марковог телефона, хакер је пресрео СМС-ове. Досије је био превише близу површини.

Лорд – сенка из сенки, 20. октобар 2025.

Аудио транскрипт – напуштена колиба, Лозница

Лорд: „Инспекторе, ви сте упоран. Ископали сте мрежу од 1980. до данас.“

Вуковић: „Шта хоћеш? Досије или моју главу?“

Лорд: „Не главу. Само ћутњу. Ваш син добија новац од нас. Један позив – и он је у затвору.“

(Фотографија: црно-бела, колиба у магли. Две силуете за столом. Једна рука држи чашу чаја, друга – стиснуту песницу.)

Вуковић долази на позив Марка, али чека га Лорд – висок човек у тамном капуту, лице половина у магли. Лорд (тихо, са српским акцентом помешаним са енглеским): „Инспекторе Вуковић, ви сте упоран. Као пас који копа по старом гробу. Знате ли шта сте ископали? Не само руду – целу мрежу. Од 1980. до данас. Јеленина бележница? Она је била почетак. А ви… ви сте крај.“

Вуковић (хладно, рука у џепу на пиштољу): „Шта хоћеш? Досије? Или моју главу?“

Лорд (смех, вади телефон): „Не главу. Само ћутњу. Погледајте ово.“ Покаже видео: Марко у кафићу, непознат човек му даје коверту. „Ваш син. Млади, амбициозан. Добија ‘стипендију’ од наше фондације. Један позив – и он је у затвору. Корупција, издаја. Или… ви предајте досије. Спалите га. И ваш ће син да има будућност. У Рио Тинту, можда. Као Ковачевић.“

Вуковић (пауза, очи блистају): „Марко… он не зна. Али ти – ти си отровао Јелену, зар не? И Ковачевића. За литијум. За новац. Али Јадар није ваш. То је наша земља.“

Лорд (уздиже раме): „Земља? Земља је за оне са бушилицама. Имајте ово – знак добре воље.“ Пружи чашу чаја, мирис камилице. „Попијте. Размислите до сутра.“

Вуковић није попио чај те ноћи. просуо га је испод стола, али знао је – уцењивање је само почетак. Вратио се у Београд, у стан на Карабурми. Марко је дошао сутрадан, блед, са извињењима: „Тата, они ме притискају. Али… реци ми истину. Шта је у том досијеу?“

Вуковић почиње да кашље, рука му дрхти.

Марко: „Тата, ко је то био? Шта ти је рекао?“

Вуковић (слаб, али чврст): „Сине, они знају. Лорд – то је име за сенку. Уцењивао ме је тобом. Али ја… ја сам одбио. Сада, узми досије. Објави га. Нека свет види – Јадар је наш, не њихов отров.“

Марко (панично): „Тата, ти си болестан! Шта ти је? Позваћу доктора!“

Вуковић (осмех, последњи): „Не болест. То је… чај. Они су брзи. Али ти… ти ћеш завршити.“

Пада на под, срце стане – званично „природна смрт старог човека“. Аутопсија? Није рађена. Није било сумње.

Минерал не зна ко га је открио. Људи знају. Истина је закопана дубље од руде. Али отров делује тихо – као киша на улицама. Вуковић је мртав, али Марко живи. Досије је сада његов. Злочин над знањем није завршен – само чека следећи талас.  Те ноћи, 26. октобра 2025, Марко је стајао на обали реке Јадар. Облаци су се надвијали над брдима, а ветар доносио мирис руде. У руци је држао досије, а у глави – очево последње речи. „Објави га.“ Киша је падала, али овог пута није брисала трагове. Умела је да их открије.

У даљини, светла бушотина и камиона пробијала су таму. Марко је знао да је пред избором: да настави очеву борбу или да постане део система који гута све. У џепу је држао телефон. Један позив могао је да промени све – да досије оде у јавност, или да заувек нестане.

Застао је и сетио се очевих речи о Супермену. „Хероји падају када им одузмеш снагу. А нама су снагу одузели сами људи који су требало да нас бране.“

Крај досијеа. Али завера траје.