Звао сам деду у петак увече, спреман на уобичајени отпор. „Деда Милане, доста ти је те терасе и гледања ’Бољег живота’ по сто пети пут. Идемо у Милано, у ноћни клуб Lumen. Не примам одбијање.“ У себи сам мислио: Ако сада каже ’немам ја шта да тражим тамо’, одустаћу. Пензионерска фаза је званично победила. На... Continue Reading →
СУНЧАНИ САТ
Ваздух у пензионерском клубу „Сунчани сат“ имао је текстуру старе, поквашене вуне и хладног бетона. Име је било горка урбанистичка шала - солитер изнад клуба гушио је сваку трунку сунца, осуђујући просторију на вечиту сиву полусенку. Светло које је ипак допирало кроз прљаве прозоре било је слабашно, уморно. Унутра се одвијао уобичајени ритуал. За једним... Continue Reading →
ЈЕСЕН НАДЕ
Октобар је већ дубоко загризао поред Мораве. Јесен ове године није миловала - гризла је. Оштар ветар са реке носио је мирис мокре земље, трулих листова и оних истих неиспуњених обећања која су се већ месецима ваљала по телевизијским екранима. Листови платана поред ушћа Раванице падали су тешко, лењо, као да им више није стало... Continue Reading →
ДВА СНЕГА
Београд, 16. октобар 1978. Последњи снег који је Миливоје Црвчанин видео у свом дугом животу није био бео. Била је то јесења киша која је ситно добовала по прозору београдског стана, мешајући се са жућкастим светлом уличне лампе. Лежао је на самртној постељи, осамдесет пет година стар, а у грудима му је тихо откуцавало сећање... Continue Reading →
РАНА У КАМЕНУ
Добричево, новембар 2035. У подножју брда изнад Ћуприје, где су некада били само напуштени магацини и дивљи виногради, никло је Ново Добричево – град-мртвачница за живе и мртве. Званично се звао „Међународни хуманитарни центар“, али сви су га звали „Последња станица“. Ту су завршавали они које Европа више није желела: мигранти без биометрије, Руси који... Continue Reading →
ЈЕ Л’ ЗНАТЕ КО САМ ЈА
Магла над реком те 2026. није била магла. Била је граница коју ни река више није хтела да пређе. Милоје Јовановић, пензионисани машиновођа, стајао је на улазу у мост и стезао ручку цегера. Кожа на длану му се усецала, али тај бол је био стар и домаћи. Целог живота је гледао како се све руши... Continue Reading →
Душан Стаменковић 
Скорашњи коментари