ПЛАВИ КАВЕЗ

Екран је био једини извор светлости у стану. Хладна плава боја преливала је Анино лице као танак слој леда, чинећи је готово нестварном. Палац је клизио. Скрол. Скрол. На врху екрана, црвена тачка показивала је 4.952 пријатеља.

Устала је и упалила светло изнад огледала. Из одраза ју је посматрала жена коју су сви желели да лајкују: савршена фризура, затегнут врат, осмех који је тог дана већ покупио стотине срца. Насмешила се свом одразу. Зуби су блеснули. Нико их није видео у живом смеху већ дуже од годину дана.

У кухињи је апарат за кафу брујао. Држала је шољу у руци са скупоценим маникиром.

Телефон је завибрирао.
„Желим да будем као ти.“Ана се тихо, горко насмејала.
— Не желиш. Желиш само филтер.

Вратила се у фотељу и наставила да скролује. Лајкови су јој били ваздух. А онда је угледала његов коментар.

Марко. Профил без слике.

Није јој писао да је лепа. Писао јој је оно што нико други није видео: „Кријеш палчеве на фотографијама. Бојиш се да се за било шта ухватиш. У сваком твом осмеху постоји сенка воза који је одавно прошао.“

Свака његова реч била је скалпел. Скидао је слојеве. И што је више била огољена, то је дубље падала. Први пут после много времена осећала је да је неко заиста види.

Једне ноћи стигао је ултиматум: „Обриши профил. Убиј ‘Ану са мреже’. Или ћеш заувек остати само пиксел.“

Дрхтала је. Пет хиљада пријатеља било је једини доказ да постоји. Ипак је кликнула „Обриши трајно“.

Екран се угасио. Стан је потонуо у прави мрак. Тишина је била тако тешка да је осећала како јој притиска груди. За пола сата је пукла. Обрисала је и једини начин да га дохвати.

А онда је стигла порука са непознатог броја: „Црни ауто је на углу. Уђи.“

Пришла је прозору. Доле је стајао ауто, светла угашена, као црни ковчег у кишној ноћи. У том тренутку, уместо узбуђења, осетила је дубоко гађење. Схватила је: Марко није хтео да је спасе. Хтео је да је поседује. Да постане једини који јој даје смисао.

— Не — шапнула је у празно.

Блокирала је број и ушла у битку за повраћај налога. Лагала је подршци, молила, дрхтала. Када јој је налог коначно враћен, осетила је олакшање тако јако да јој је притисло стомак.

Наместила је косу, подвукла леву ногу, упалила меку лампу. Једна суза јој је склизнула низ образ. Обрисала ју је брзо, готово љутито. Превукла је најјачи филтер. Суза је нестала. Кожа је поново била савршена.

Написала је: „Понекад је потребно искључити се из свега да би човек схватио колико му заправо значи ова наша мала заједница. Хвала што сте били ту. Враћам се још јача. #DigitalDetox #SelfLove“

Прво срце стигло је за три секунде. Затим десет. Па сто.

Ана се завалила у фотељу. Плави одсјај јој је миловао лице, топлије него било која људска рука. Пулс јој се смирио. Прсти су поново клизили сигурно и навикнуто.

Скрол. Скрол. Скрол.