ДИСКРЕТНО БУЂЕЊЕ

Завади, па владај

На излизаном дрвеном столу баште „Код Моравца”, одмах поред полупразне чаше домаће ракије, лежао је модеран паметни телефон. Његов екран је био затамњен, али је у самом углу сићушна црвена тачка пулсирала у ритму људског дисања. Диктафон је бележио све – и шкрипу шљунка под ногама пролазника, и удаљени хук Мораве, и опори глас човека који је некада знао све градске тајне.
Посматрач је подесио јачину – црвена тачка је пулсирала равномерно, као пулс некога ко још није одлучио да ли да се пробуди или да заспи дубље.

Стари је погледао у телефон са мешавином презира и дивљења.
„Ми смо за ово стрељали, или барем слали на дуги одмор у ‘заводе за преваспитавање’,” рече он, показујући главом ка телефону. „А сад… сад га сваки зомби носи у џепу и мисли да је слободан јер може да сними своју глад. Али твој барем не шушти. Моје траке су увек шуштале под заклетвом.”

Посматрач се благо осмехну.

На огради моста испод кога Велика Морава већ вековима носи своје приче, Посматрач је поставио свој телефон. Мала црвена тачка диктафона је већ пулсирала. Стари је стајао поред њега, посматрајући како се речни вир ломи о камени стуб.
„Видиш ону мрљу на води?”, упита Стари не вадећи руке из џепова изношеног мантила. „То је мазут. Исцурило негде узводно. Пролази поред људи, сви га виде, али нико не зове инспекцију. Зашто? Зато што су научени да је загађење део пејзажа.”

Посматрач помери телефон ближе.
„Мислиш да је исто и са овим вестима које гутамо свако јутро? Да је ‘трула харинга’ постала наш мазут?”

Стари се кисело насмеја.
„Трула харинга… То су нас учили на курсевима за специјални рат. Ови данашњи бацају харинге на све што се миче. Резултат није дискредитација једног човека, већ потпуно отупљивање свих чула код народа.”

Посматрач је гледао у стубове моста.
„Ако је тако, Стари, колико дуго ова конструкција друштва може да издржи те вибрације? Поларизација је отишла до ивице физичког обрачуна.”

Стари баци новине у реку.
„Постоје три пута, инжењеру. Први је хитно слетање – кад велики играчи споља одлуче да отворе фиоке. Други је кратки спој – грађански сукоб у коме сви губе. А трећи пут је најтиши. То је замор материјала. Твоје ‘дискретно буђење’. Али о томе ћемо кад седнемо на клупу.”

Приближио им се човек у плавој тренерци – доктор Јовановић, тек пензионисани начелник хирургије.
„Шта је то, снимате звуке природе?”, упита доктор успоравајући.
„Меримо силе које нас држе изнад воде, докторе,” одговори Посматрач.

Доктор се наслони на дрво.
„Патологија… ово што медији раде јесте изазивање хроничног лучења кортизола. Држати народ у стању ‘бори се или бежи’ 365 дана у години је злочин. Префронтални кортекс се искључује. Остаје само амигдала. Страх и бес.”

Стари климну главом.

„Има ли лека, докторе?”
„Лек је детоксикација. Искључити сигнал. Али ми смо постали зависни од страха. Мој тип је атрофија. Ткиво које не користиш, оно одумире.”

Доктор настави џогинг, а Стари устаде са клупе протежући се.
„Трећи сценарио је када обмана постане толико тешка да чак ни они који је производе више не могу да је носе. Није то победа истине, инжењеру. То је само тренутак када лаж изгуби гравитацију.”

Посматрач седи у фотељи и укључује телевизор. Време је ударних вести. Лице спикера је глатко, пажљиво осветљено. Глас дубок, тембриран.
„…незапамћени притисци… историјски резултати…”

Посматрач раставља спикера на делове. Благи нагиб главе улево, скупљене усне. Стари му је у шетњи поред реке причао: „Ови данас бирају празне посуде. Спикер није човек, већ предајник. Његов глас нема тежину греха, само трептај сигнала.”

Акценат је био вештачки, сугласници као ударци чекића. Свака реч о „златном добу” изговорена је са металичним сјајем. Била је то инфузија коју је нација примала у истом тренутку. Устао је и угасио телевизор. Плава светлост се повукла.
„Дискретно буђење почиње када угасиш туђу истину,” записао је у мислима.

На пијачним тезгама, на сваком картону – Sir, Krompir, Jaja – натписи су били на латиници.
„Погледај цене, Стари,” рече Посматрач. „Телевизија вришти о ћирилици и идентитету, а овде сви пишу латиницом. Да ли је то скривена жеља за Европом?”

Стари почеша браду.
„Латиница је овде језик трговине. Ови на телевизији продају маглу и треба им штит. Ови овде продају сир и треба им купац. Латиница је шифра за нормалност. Економија здравог разума.”

Две девојке у прслуцима делиле су летке. Једна од девојака им приђе:
„За будућност коју заслужујете!”

Стари узе летак:
„Слушај, дете… овде све цене пишу латиницом, а твој папир је масна ћирилица. Ти причаш једну причу, а пијаца живи другу. Паприка је стварна, твој папир је само шум.”

На пијачном излазу према Микићевом мосту, Посматрач виде згужван летак у канти. Преко ћириличног наслова „НАПРЕДАК”, неко је хемијском, ситном латиницом, написао: Dugujem Peri 200 din za jaja.

Бака је застала, погледала у телефон, па у Старог. На тренутак је нешто у њеним очима пукло – као да је препознала да неко слуша. Онда је спустила поглед на кромпир и наставила да вуче кесу. Али прст јој је мало дуже остао на ручки кесе.
Посматрач је спустио поглед на телефон. Црвена тачка је и даље пулсирала. Први пут му је пало на памет да можда снима и себе.

Младић носи преко руке мајице са натписом: „МЛАДОСТ ПОБЕЂУЈЕ” на масној ћирилици. Старија жена, изношеног капута, прилази и купује једну.
„Видиш ли иронију?”, шапну Стари. „Купује утеху за унука који вероватно већ планира одлазак. Продаш људима слоган који им највише недостаје.”

Следећи купац је човек у изношеном оделу. Купује мајицу механички. Посматрач примети:
„Он је купује као штит. Да помисле да је ‘наш’.”

Младић који продаје мајице у паузи гледа у свој телефон. Тамо је све на латиници. Ћирилица је само за посао. За зомбије.
„Шта би младић написао да може да каже истину?”, упита Посматрач.
„Написао би: ‘КУПУЈТЕ, ЈЕР ОД ОВОГА НЕМАМ ГДЕ ДА ОДЕМ’.”

Бина ниче на обали. Огромни звучници подрхтавају. Посматрач прислони длан на ограду моста.
„Ово је критична фреквенција. Ако се поклопи са сопственом фреквенцијом објекта, мост може пасти.”

Стари погледа ка лед-екранима у парку на обали низводно од моста.
„Разглас је постављен да убије мисао. Када је музика прегласна, не чујеш сопствену сумњу.”

Звучник нагло проби фреквенцију и испусти пиштав звук. Настаде секунда тишине. Сви се тргнуше.
„Ето ти твог буђења,” рече Стари. „У тој секунди су сви постали свесни да су у позоришту. Али чим је бука наставила, поново су погнули главе. Страх од тишине их држи у зомби-стању.”

Куцање на вратима. Комшиница са спрата изнад, сама, преплашена. Закопчава и откопчава горње дугме на свиленој блузи са дубоким деколтеом.
„Извините, комшија… Радојевићи се псују због избора. Који је то ђаво ушао у људе? Зашто се толико мрзимо?”

Стари промукну из угла:
„Није ђаво, госпођо. То је индустрија беснила.”

Посматрач јој приђе:
„Друштво је као мост. Кад неко намерно мења фреквенцију, материјал се замара. Лек је у том вашем дугмету. У одлуци да не вичете на комшију ма шта спикер говорио. Дискретно буђење је одлука да останете човек.”

Кад је отишла, Посматрач записа:
„Забележио сам тренутак кад је жртва дошла да пита за име свог џелата. Раскопчани смо и покушавамо да се сакријемо иза танке свиле, док нам у кућу улази зверињак.”

Посматрач гаси диктафон. Црвена тачка нестаје. Мрак је победио сигнал.

На столу лежи рукопис: ДИСКРЕТНО БУЂЕЊЕ.

Напољу пада киша. Спира плакате са зидова. Онај насмејани лик на папиру сада изгледа као да плаче црним, штампарским сузама. Црнила са „НАПРЕДАК” цурила су низ зид као да се неко заплакао после дугог смеха. Лепак попушта.

„Киша је урадила оно што ми нисмо смели,” помисли Посматрач. „Опрала је кулисе.”

Град је у мраку. Нема славља, нема лелека. Само тупа тежина сазнања да је равнотежа сила поново успостављена. Лаж је изгубила агресивност, а истина оштрину. Угасио је стону лампу. У мраку је сијала само зелена лампица на рутеру – доказ да је свет повезан, иако људи у њему одавно више не причају истим језиком.
И први пут тог дана, Посматрач није притиснуо „сачувај”.