САМО СВОЈА

Париз је радио пуном паром. Град је био једна велика машина која продаје илузију среће по прескупим ценама. Блицеви телефона, смех који звучи као да је увежбан, парови који се љубе насред улице као да их неко снима. Кафићи су били препуни, ваздух тежак од мириса пецива, цигарета и парфема.

Ана је седела за малим столом кафетерије на раскрсници и посматрала све то. Као да гледа филм на језику који не разуме. Шоља кафе испред ње била је хладна. Није је ни дирала.

У џепу капута држала је згужвану карту. Једносмерну. То је био једини доказ да је коначно престала да се зајебава сама са собом. Оставила је иза себе стан који је мирисао на компромисе, посао који је мрзела и људе који су јој сваки дан причали како треба да буде „нормална“. Новости су биле исте сваки дан: инфлација, нови ратови, тероризам, мигранти, цене станова. Сви су се давили, а њој је било доста да се дави са њима.

Сећање је дошло нагло, док је кашичица ударила о тањир за суседним столом.

Била је сасвим обична среда. Ветар носи кишне капи на прозор. Жуто светло у кухињи. Он седи преко пута и не диже поглед са тањира.
— Када ћеш већ престати да бежиш? Када ћеш бити као ми?

Није викала. Није плакала. Само је ћутала. Следећег јутра оставила је кључеве на столу и изашла без речи. Ништа спектакуларно. Само крај.

„Извините… је л’ слободно?“

Подигла је поглед. Господин око педесете, са истрошеном књигом под мишком. Климнула је. Сео је.

— Марко — рекао је.
— Ана.

Није била вољна да разговара. После десет минута је устала. Оставила је новчанице испод чаше.

„Пријатно вече“, рекла је и кренула пре него што је он стигао да каже било шта

Није се окренула. Осећала је његов поглед на леђима, али није марила. Видела је своју силуету у једном излогу. Стигла је до следеће раскрснице и застала је.

Лево – њен хотел, топла соба, сигурност.
Десно – дуга, полумрачна улица ка Сени.

Око ње Париз је и даље бучао: неко је певао, неко се смејао прегласно, сирена је завијала у даљини. Сви су имали неку журбу, неки циљ.

Она није имала ништа.

Скренула је десно.

Кораци су јој били спори. Није осећала срећу. Ни олакшање. Само празнину и тиху, тупу меланхолију која ју је пратила још од куће. Није знала да ли је ово слобода или само нови облик усамљености. Али била је ту. Сама. Без објашњења. Без приче коју мора да исприча.

И за сада, то је било једино што је могла да поднесе.