ДВА СНЕГА

Београд, 16. октобар 1978.

Последњи снег који је Миливоје Црвчанин видео у свом дугом животу није био бео. Била је то јесења киша која је ситно добовала по прозору београдског стана, мешајући се са жућкастим светлом уличне лампе. Лежао је на самртној постељи, осамдесет пет година стар, а у грудима му је тихо откуцавало сећање на два велика снега његовог живота.

Поред кревета је седео стари пријатељ, протојереј отац Душан. У соби је мирисало на тамјан и суво, старо дрво. Звоно Саборне цркве удаљено је тукло, одмеравајући време које му је преостало.

„Оче Душане“, рекао је Миливоје слабим, али још увек јасним гласом, „дошао си да ме исповедиш. Ово је последње што ћу рећи на овом свету.“

Параћин, 12. фебруар 1944.

Снег је падао густо и тешко над Великом Моравом. У Параћину није био чист; мешао се са сивом чађу из оџака текстилне фабрике, претварајући кровове у прљаве гробове. Из доње улице допирао је шкргут немачких чизама по залеђеном калдрми и далеки, индустријски хук машина који није престајао ни ноћу.

У малом стану изнад фабрике, Љубивоје Црвчанин лежао је у кревету, лице бело као платно, раме умотано у завој који је натопљен мирисао на гној и оштри јод. Миливоје је седео поред њега, држећи му руку. Петролејка је дрхтала, бацајући дуге, немирне сенке по зидовима.

„Причај ми још једном, сине.“

Љуба је зажмурио од бола.

„Дошао је Раденко из Државне страже. Рекао је да ме хитно зове виши немачки официр. Кад сам рекао да је после полицијског часа, изашли смо. Онда је само опалио. ‘Ово је за издајнике и њихове синове’, рекао је. ‘Нека Гестапо сад дође да те спасе.’ Цео Параћин прича да смо ја и Бошко у фабрици само зато што ти радиш за њих.“

Миливоје је гледао кроз прозор у тај сиви, испрљани снег. Дуго је ћутао. Његов глас, некада звонак и мелодичан, сада је био сув, сталожен и прорачунат.

„Одлазимо“, рекао је најзад, а свака реч је звучала као потписан уговор. „Сви. У Швајцарску или у Праг. Оставићу сву имовину – кућу, земљу, новац. Нека буде залога. Само да вас извучем.“

Љуба га је погледао уморно и горко.

„Оче… јеси ли још увек онај исти човек који је певао над мртвима у Албанији?“

Албанија, новембар 1915.

Снег. Тишина толико дубока да се чуло сопствено срце. Ветар који сече као нож, носећи мирис смрти, дима и мокре вуне. Каменита земља, тврда као срце овога света.

Млади ђакон Миливоје, тек двадесет две године, ишао је кроз колону смрти. Прсти су му били промрзли, дрвени крст у руци чинио се тежим од пушке. Поред стазе је лежао каплар, једва старији од њега, очију већ замућених стакленим сјајем предстојеће вечности.

„Оче… певај“, прошапутао је војник.

Миливоје је клечао у дубоком, нетакнутом белилу. Хладноћа му је продирала до костију, али му је глас, иако пукао од умора, био испуњен чистом, непоколебљивом вером.

„Вјерују у јединога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље…“

Војник је издахнуо на пола молитве. Миливоје је покушао да ископа раку ножем, али је ледена земља одбијала сечиво. Није могао да га преда земљи. Само је прекрио тело оштрим камењем и ставио крст од две смрзнуте гранчице. Сузе су му се ледиле на образима пре него што би стигле да кану. Тада је веровао да песма може да победи смрт.

Београд, ратна 1941.

У канцеларији Главне управе безбедности, владала је стерилна тишина. Миливоје је седео пред двојицом СС-потпоручника. Више није певао. Његов говор био је прецизан, опрезан, скоро дипломатски. Грло га је стезало док је изговарао речи које су Немци записивали под насловом „Црквени шејк“.

„Господо, Црква је корен. Не уништавајте је. Орезујте је мудро. Ја ћу вам помоћи саветом.“

Док је говорио, осећао је како се у њему гаси она песма из Албаније. Више није нудио Бога, већ решења. Мислио је да је мудар. Мислио је да преговорима може купити живот за своју децу и мир за своје олтарe.

Београд, 16. октобар 1978.

Миливоје је лежао непомично, очију упртих у таванску сенку. Отац Душан је држао његову руку, хладну и танку попут суве хартије.

„Господе…“, прошапутао је умирући, „Ти си видео оба моја снега. Први је био бео и чист, из 1915. године. Тада сам певао ‘Вјерују’ момцима којима нисам могао ни гроба ископати. Тада сам нудио Теби своју чистоту. А други је пао у Параћину. Тај снег је био сив од чађи и крви мога сина. Ту више нисам певао. Постао сам лукав. Постао сам преговарач, мислећи да могу надмудрити зло.“

Једна једина суза склизнула је низ браздасто лице и нестала у белој бради.

„Опрости ми, Господе, што сам у младости био спреман да умрем за Тебе, а у старости – спреман да се погађам. Опрости ми што сам хтео да сачувам све…“

Застао је, борећи се за ваздух. Последње речи су биле једва чујни издисај, намењен само старом свештенику и тишини:

„Кажи им… да сам на крају плакао за оба.“

У том тренутку, звоно Саборне цркве зазвонило је дубоко, снажно и дуго. Звук бронзе се разлио собом, прекривајући његов последњи уздах, као да прима душу човека који је читав век покушавао да сачува оно што воли, па макар и по цену сопствене сенке.

РЕЧ АУТОРА
Истражујући архиве немачке војне обавештајне службе наишао сам на неколико интересантних докумената о људима који су добровољно сарађивали са немачким обавештајцима у Београду. Посебно ми је био интересантан лик Миливоја Цврчанина. Касније сам о том човеку сазнао много детаља – од његовог рођења до смрти. Занимали су ме мотиви зашто је био германофил.