ЈЕ Л’ ЗНАТЕ КО САМ ЈА

Магла над реком те 2026. није била магла. Била је граница коју ни река више није хтела да пређе.

Милоје Јовановић, пензионисани машиновођа, стајао је на улазу у мост и стезао ручку цегера. Кожа на длану му се усецала, али тај бол је био стар и домаћи. Целог живота је гледао како се све руши – држава, фабрике, наде. Научио је једну једино лекцију коју је поновио хиљаду пута: Само да не љуљају чамац. Његова тврђава била је мали стан на четвртом спрату, редовна пензија и тиха молитва да сутра не буде горе.

Пред њим је стајао Марко. Двадесет седам година. Поглед већ истрошен.

„Пропустите ме, сине“, рече Милоје уморно. „Идем по хлеб.“

Марко га је гледао дуго, без мржње.

„Пропустићу вас, чика Милоје. Али кажите ми – шта ћете с тим хлебом кад овде остану само старци? Моја девојка је у Минхену. Чисти туђе станове. Обећавали сте нам будућност, а оставили сте нам ред за одлазак из завичаја.“

Милоје није стигао да одговори.

Сирена је поцепала маглу. Црна лимузина зауставила се готово на њиховим ногама. Стакло се спустило. Лице изнутра било је пуно и хладно.

„Је л’ знате ви ко сам ја?! Склоните ту багру с моста!“

Двадесет метара даље стајао је кордон. Полицајац Саша Јовановић стискао је штит тако јако да су му зглобови побелели – у мислима су му биле речи његовог сина студента. Поред њега су стајали и они други – послушни, празних погледа, спремни да ударе чим им се нареди. За њих није било ни очева ни синова, само послушност.

Милоје је дуго гледао возача. У глави су му пролазили сви они велики говори о новим нуклеаркама, летећим аутомобилима, вештачкој интелигенцији и три пута већем БДП-у. Све је то сада деловало као далеке речи са телевизора.

Спусто је цегер на влажан асфалт. Полако, готово свечано. Стао је поред Марка и исправио леђа која су га болела више од тридесет година.

„Шта то радиш овде, деда?“ викну возач.

Милоје је гледао право у затамњено стакло. Глас му је био тих, али чврст:

„Знам ко си. И више те се не плашим.“

Окренуо се Марку. Очи су му биле влажне, али поглед јасан.

„Али ако ви сви одете… ко ће остати да нас сахрани? Ко ће нам затворити очи, нама старима, који смо мислили да чувамо ову земљу за вас? Ако одете, ми нећемо умрети од старости. Умрећемо од срамоте.“

У кордону, Сашин штит је клонуо неколико центиметара. Онај послушни поред њега само је чвршће стегао палицу.

Река је текла даље, равнодушна према памфлетима, статистикама и великим речима.

Тврђава је напукла. А кроз ту пукотину Србија је коначно морала да изабере: да ли ће је сахранити они који вичу „је л’ знате ко сам ја“, или ће је оживети они који се усуде да остану и питају „ко ћемо бити сутра“.