СУНЧАНИ САТ

Ваздух у пензионерском клубу „Сунчани сат“ имао је текстуру старе, поквашене вуне и хладног бетона. Име је било горка урбанистичка шала – солитер изнад клуба гушио је сваку трунку сунца, осуђујући просторију на вечиту сиву полусенку. Светло које је ипак допирало кроз прљаве прозоре било је слабашно, уморно.

Унутра се одвијао уобичајени ритуал. За једним столом двојица стараца тихо су померала фигуре на шаховској табли, размишљајући минутама пре сваког потеза. За другим, тројица су делиле излизане карте, праћене тихим псовкама и повременим смехом без радости. Иза угла, где је светло било најслабије, чуло се равномерно лупкање домина – као откуцаји срца које још није одлучило да ли жели да стане.

Пера је седео погурен у избледелом џемперу боје сенфа, који је мирисао на нафталин и дуге зиме у малом стану. Чворновати прсти грађевинског пословође, навикли на мостове и путеве Поморавља, несигурно су поравнавали црне плочице. Насупрот њему, Жика – увек обријан до крви, окружен оштрим мирисом лосиона „Брион“ – деловао је као да је случајно залутао из неке државне канцеларије. Између њих, као нерашчишћена рушевина, седео је Мика. Никотински жути бркови, тешки мирис домаће лозе и поглед који је тражио свађу као што жедан тражи воду.

Пера спусти домину јаче него што је требало.

„Па је л’ ви знате шта је патриотизам, бре? То није флоскула из новина. То је кад волиш ову земљу више него себе. Кад ти је стало да ти унук не мора да пакује кофере за Минхен пре него што научи да каже ‘ја сам одавде’ без стида. Мој Јован стоји тамо на мразу… и не дам да ми га зовете будалом.“

Мика се насмеја, храпаво, кратко, као да му се камење котрља низ грло.

У том тренутку Сања је прошла између столова, носећи послужавник са три кафе. Кретала се лако и нечујно, навикла да буде део позадине у овом свету старих сенки. За шаховским столом неко је управо померио ловца и промрмљао „пат позиција“. За карташким столом лупила је дама уз гласан задовољан осмех. Нико није обраћао пажњу на расправу у углу.

Сања је спустила шољице пред тројицу. Тетоважа малог птичјег крила на зглобу померила се када је узела празан послужавник. Мика покуша да је ухвати погледом, али она је гледала негде изнад њихових глава, према замагљеном прозору.

У том тренутку јој је зазвонио мобилни телефон у џепу кецеље – једва чујна вибрација, а затим тиха мелодија. Сања брзо извуче телефон, баци поглед на екран и одмах се окрену према шанку. Одговорила је тек када је прошла два стола даље, леђима окренута целој просторији.

„Хало… да, ја сам,“ рече готово шапатом, толико тихо да се глас једва пробијао кроз жамор клуба. „Не, сада не могу гласно… овде су сви… Да, разумем… Још увек стоје? Добро… немојте ништа даље без мене, важи? …Не, нисам им рекла ништа. Још увек мисле да је ово само нека студентска лудост. Зваћу те касније.“

Спремила је телефон, дубоко удахнула и за тренутак изгледала много старије. Онда се окренула и наставила рунду, лица поново равнодушног и професионалног.

Када се вратила у њихов угао, Мика је још увек пратио погледом.

„Будала је, Перо,“ рече Мика, показујући главом према Сањи која се удаљавала. „И ти си будала. Блокада је само плаћеничко позирање. Прави патриота зна да је крв крв. Ја сам се кô дете тукао са комшијама само зато што нису говорили као ми екавицом. То је шовинизам, и то је једино што држи народ на окупу. Без показивања зуба и без мржње – нема одбране.“

Жика полако одложи своју плочицу. Руке су му биле мирне, али поглед није.

„Опет ви… крајности.“ Уздахнуо је тешко. „Национализам није ни твоја мржња, Мико, ни твоје јунаштво на блокади, Перо. То је просто – свест да твој народ има право да постоји онако како јесте. Без клањања, али и без пљувања. Држава је кућа. Не палиш комшијину да би доказао љубав према својој. Али не рушиш ни своју да би се осећао жив.“

Пера извади из унутрашњег џепа изгужвану фотографију и спусти је на сто као да полаже адут. Младић дуге косе стајао је испред полицијског кордона, са осмехом који је био истовремено дечачки и застрашујуће озбиљан.

„Ево га мој патриотизам,“ рече тихо, али чврсто. „Гледај га. Он чува оно што смо ми прећутали док смо градили ваше системе и мрзели комшије преко плота. Вама смета његова слобода јер вас подсећа да сте ви остали у сенци. Да деци остављамо сви само дугове и враћање кредита.“

Мика удари шаком о сто. Домине поскочише као уплашени инсекти.

„Слобода?! То је хаос! Без јаке руке и без мржње коју сејемо – сутра ће нам и ово мало узети. Ти мислиш да ће те Европљани волети ако будеш фин? Нико никог не воли, Перо. Само се боје или не боје.“

Пера га погледа дуго, скоро сажаљиво.

„Знаш шта је најтужније, Мико? Ти заиста верујеш да мрзиш из љубави. А мрзиш јер се бојиш да си постао нико и ништа. Твој шовинизам није снага. То је оклоп за твоју немоћ.“

Жика је ћутао. Прсти су му задрхтали док је поправљао чвор на кравати. Погледао је у разбацане домине, па у мрачне углове где сунце никада није стигло. На тренутак је изгледало као да хоће нешто дубоко да каже – нешто што је давно закопао – али само је прогутao кнедлу.Тишина је пала тешка, густа. Једино се чула мува како упорно удара о хладно стакло, тражећи излаз који није постојао.

Сања је у углу брисала шанк брзим, готово љутитим покретима. Као да је брисала и њихове речи – старе, истрошене, заробљене у сенци.

Домине су лежале разбацане. Без победника. Без смисла. Као три стара човека која су целог живота играла исту партију, а тек сада схватила да је табла одавно окренута, а игра завршена далеко од светлости и далеко од Мораве која је напољу наставила да тече.