ДВА НОЋНА СВЕТА

Звао сам деду у петак увече, спреман на уобичајени отпор. „Деда Милане, доста ти је те терасе и гледања ’Бољег живота’ по сто пети пут. Идемо у Милано, у ноћни клуб Lumen. Не примам одбијање.“

У себи сам мислио: Ако сада каже ’немам ја шта да тражим тамо’, одустаћу. Пензионерска фаза је званично победила.

На моје изненађење, после дуге паузе је само уздахнуо: „Ајде, синко… Да видим у шта се то ви сада играте.“

Два дана касније, када смо ушли у Lumen, видео сам како је деда застао као да га је неко ударио. Бас га је шљуснуо право у груди – тежак, дубок, готово непристојан.

„Јебем ти…“ промрмљао је. Насмејао сам се тако јако да сам се умало загрцнуо. То је био најлепши псовачки повратак у каријери.

Унутра је био прави спектакл. Плафон и зидови су били живи – огромни LED екрани и 3D пројекције стварали су споре таласе плаве и љубичасте које су се претварале у златну кишу. Ласери су цртали савршене спирале и геометријске облике по ваздуху, док су се старе диско кугле полако окретале и бацале ситне дијамантске тачкице по људима, као да шапућу: „Ми смо били први.“

Деда је гледао са изразом човека који гледа како му је неко украо будућност и продао је скупо.

„Па ово је… као да је неко узео нашу диско-куглу, дао јој стероиде, послао на Харвард и вратио је са докторатом.“

„Тачно тако“, насмејао сам се. „Само што сада светлост и бас раде заједно. Спори бас и топла светла – људи се топе. Брзи бас и оштри ласери – и сви полуде.“

Гледао сам га док је посматрао масу и у себи помислио: Он види исто што и ја, али на потпуно другачији начин. За мене је ово слобода. За њега – доказ да време није стало.

Сели смо у сепаре. Наручио сам му старомодни виски, а себи „Lumen Dream“ који је светлео у чаши као да је украден из свемира. „Знаш, Луко“, рекао је деда после неког времена, „ја сам мислио да смо ми били најлуђи. А ви сте нашу жељу да се изгубимо у светлу и звуку претворили у праву уметност.“

Насмејао сам се и рекао: „Деда, без вас не би било ни овога. Ви сте први храбро изашли на подијум док су вас стари гледали као да сте полудели. Ми само… додали смо јачи бас.“

Неколико дана касније вратили смо се кући на Мораву. Хтео сам да му покажем и другу страну.

Када смо те недеље увече ушли у „Златни фијакер“, деда је одмах оживео. Топлина дрвета, мирис праве кафе и шљивовице, месингане лампе које бацају меку светлост. Бенд је свирао, а пола кафане је певало.

Гледао сам га и у себи помислио: Боже, како је лепо видети га оваквог. Као да му је неко скинуо двадесет година с леђа.

Бенд је засвирао „Чујеш ли ме, стара мати“, деда је изненада устao, мало тешко, али одлучно, и пружио ми руку.„Ајде, покажи ми јеси ли научио да плешеш и без ласера.“

Плесали смо. Ја сам га водио, он ме је кочио. У једном тренутку сам га окренуо мало брже и умало смо се обојица срушили преко стола. Кафана је праснула у смех. Деда се смејао тако искрено и дубоко да сам осетио кнедлу у грлу.

Када смо сели, знојав и срећан, погледао сам га право у очи: „Знаш шта, деда? Мислио сам да ћеш се у Милану осећати као странац. А ти си се тамо смејао као да ти је двадесет. А овде… овде си код куће.“

„Коначно сам схватио – не морам да бирам. Могу да волим и ласере који ми тресу кости и виолину која ми тресе душу. Хвала ти што си ми показао да оба света имају право да постоје.“

Деда ме је гледао дуго, очима које су мало сијале. Онда је проговорио, гласом који је био истовремено чврст и помало дрхтав: „А ти, Луко… хвала ти што си ме извукао из куће. Показао си ми да још нисам сасвим стар. И да још увек могу да будем део обе приче.“

Подигао је чашу.

„За два света.“

Ја сам подигао своју и насмешио се: „И за једну ноћ која их спаја.“

У том тренутку, док је кафана певала, а ми се смејали, знао сам да ову ноћ нећу заборавити док сам жив.