ПАРТИЈСКА ШКОЛА

„Мрзим што све приметим, па не могу да уживам у заблудама као сав нормалан свет.“

Чарлс Буковски

Кажу да је рупа на саксији измишљена одавно, па се не треба бавити оним што већ постоји. Да је знање моћ то нисмо ми сада измислили. Теоретисање о овоме је излишно.

Можда већина људи, посебно младих, не зна како су након Царске Русије Лењин и после њега Стаљин, морали да школују своје вернике које су затим слали и у Сибир и у Европу. Идеологија комунистичке једнакости је била привлачна за мислећу сиротињу.

Коминтерна је стварала нове људе у партијским школама у Москви. Како пре стотину година, тако и данас. Уметност владавине масама се учила и учиће се увек. Може да се зове овако или онако. Небитно је име, важан је само циљ.

Из Краљевине Југославије се одлазило у Москву на идеолошко усавршавање. А иста пажња је посвећивана и Друговима који су били заточени широм Југославије. Комунистички универзитет је створен у мариборској робијашници, па је пренет и у Сремску Митровицу и у Лепоглаву.

Знао је Друг Тито како се манипулише масама, а знао је и да то знају и други. И онда, када је осетио да му се ближи крај и да око себе има много „неверника“, одлучио је да 1975. године створи своју школу за идеолошко васпитавање. Сместио је школу у Кумровец, тамо где се званично родио.

Оправданост отварања партијске школе најбоље је описано у самом оснивачком статуту:

„Оснивање Политичке школе Савеза комуниста Југославије у Кумровцу потврда је сазнања о неопходности појачаног, систематског и континуираног рада на изучавању теорије марксизма … нема револуционарне праксе без револуционарне теорије.“

Дакле, нису били довољни обавезни идеолошки часови залуђивања у основним и средњим школама, била је неопходна и посебна школа за верне Другарице и Другове. А та Титова школа је имала шестомесечни, једногодишњи и двогодишњи програм рада, наравно на српско-хрватском језику.

Школа је постојала од 1975. године до 1990. године и кроз њу је прошло око десет хиљада слушалаца. Ипак је то било недовољно, Југославија се распала, а Другарице и Другови су преузели неке нове партијске књижице.

Сећам се тог времена и људи који су с поносом истицали да су баш они завршили партијску школу „Јосип Броз Тито“ у Кумровцу. Ту школу су похађали виши партијски функционери, припадници Југословенске народне армије, домаће дипломате, привредници, културни делатници, а било је и страних слушалаца из других социјалистичких земаља Европе, Африке и Азије.

Осим Титове партијске школе постојале су и друге школе које су васпитавале и преваспитавале Другарице и Другове. Некадашњи председник једне општине из Поморавског округа био је најбољи страни ђак у Москви у школи коју су похађали Срби, Кубанци, Корејанци… Пожелео је он да буде и у актуелној српској власти, али су му казали да је његово време прохујало.

Широм света и данас постоје школе које имају исти циљ као што га је имала школа „Јосип Броз Тито“. Наравно да Србија није изузетак, напротив.

Рекло би се да су партијске школе досадне, незанимљиве, са сувопарним предавањима. Да ли је баш тако? Ипак су то врхунске школе за неприметно испирање мозга и ломљење кичме верних Другарица и Другова. Песма „Друже Тито ми ти се кунемо“ сада има дугачију арију и измењен текст. Наравно да и Тито није више „Звезда водиља“, свако време има свог вођу. За неопходно каљење партијских Другарица и Другова нису довољна само учионичка предавања. Ту је и дружење после заједничког ручка или вечере. Запева се, па се и заигра. Наравно да је друштво мешовито, рађају се симпатије и љубави. Уз државне службенике ту су и државне дружбенице.

На крају сваког школовања на пригодној свечаности у школском амфитеатру или испод Тријумфалне капије добијају Другарице и Другови дипломе, а ту су и сабље, пиштољи, арапски ат, туниске капе, сребро и злато, млетачка свила женевски сат, рекло би се као на вашару који је опевао Чика Јова. Додуше много важније од добијеног свечаног мача јесте обећање о новом радном ангажовању, о каријерном напредовању верних Другарица и Другова.

Људи су људи, и они у Кумровцу или у Москви или у Београду, Лондону… Ретко би ко пожелео да се врати на стари посао. Лепши је град од села, лепше је надати се неком послу у амбасади или у државној агенцији, ма како се она звала. Верне Другарице и верни Другови мисле и на себе, а не само на своју партијску идеологију. Партијска књижица се лако замени другом партијском књижицом.

Зар није тако?

Знање је моћ!