ЧОВЕК СА ВИЗИЈОМ

Сала је пукла по шавовима – није било где иглу забости. Пензионери у првим редовима, државни службеници са значкама, радници јавних предузећа у плавим комбинезонима – сви збијени као једно тело. Заставе су се вијориле у ритму невидљивог таласа, транспаренти су дрхтали у рукама: „СРБИЈА НАПРЕД!“ и „БУДУЋНОСТ ЈЕ НАША!“ Очи су им гореле, не од суза, него од оне ватре која се пали кад неко коначно каже оно што су сви чекали да чују.

Бина је била ратна машина за душе. Ласери су секли ваздух – плаво, црвено, бело – као да је сама тробојка сишла са јарбола и почела да дише. Огромни видео-бим изнад главе показивао је његово лице у крупном плану: очи које обећавају, осмех који опрашта, глас који лечи.

Он је стајао у центру, у црном оделу које је хватало светло као оклоп. Кад је подигао микрофон, читава сала је ућутала као пред олују.

„Драги моји!“ – глас му је пуцао као бич и истовремено миловао као мајка – „Србија ће имати школе какве Европа није видела! Бесплатни уџбеници, таблети у свакој клупи, дигиталне учионице од Прешева до Суботице! Болнице светска класа – апарати који спасавају живот биће у сваком граду! Лекари ће примати плате као министри, јер они јесу прави хероји!“

Пензионери су се хватали за руке, неко је већ плакао од среће.

„Војска најмоћнија на Балкану! Нико неће ни писнути преко границе! Брзе пруге, ауто-путеви, летећи аутомобили, метро у Београду – ево га, већ видим први тунел! Струја, гас, бензин – за све и за унуке наших унука! Плате ће скакати као ракете, пензије веће него икад! Наши пензионери ће се купати у бањама као римски цареви – Врњачка, Сокобања, све ће бити пуне смеха и младости! Старост? Само друго детињство!“

Сала је урлала. Једна бака је викала „Живео!“ и сузе су јој текле низ образе.

„А они студенти блокадери? Нека блокирају – ми градимо! Опозиција? Пепео и дим! Београд – нови Париз на Сави! Нови Сад – Барселона Балкана! Туристи ће долазити у милионима и питати: ‘Како сте ово направили за десет година?’ А ми ћемо рећи: ‘Зато што смо веровали!’“

Светла су се стишила, само један рефлектор га је пратио као анђео. Глас му је постао дубок као црквено звоно.

„Али без душе нема ни пруга, ни метроа, ни пензија. Душа се зове – култура!“

У том тренутку је сала заћутала као да је неко искључио звук целом свету.

„Народни музеј ће бити већи од Лувра! Свака икона, сваки ћирилични рукопис, сваки камен из наших манастира – сијаће под кровом који је Србија сама платила! Национални театар на води – на ушћу Саве у Дунав! Сваке вечери Нушић, Стерија, Шекспир на српском, светски редитељи ће се тући да дођу код нас! Карте? За џабе за студенте, за џабе за пензионере, за џабе за сваког ко носи српско срце!“

Видео-бим је показао зграду на води, светла се рефлектују у реци као хиљаде свећа.

„Биоскопи у сваком селу – са 4К звуком и мирисом кокица! Српски филм ће поново освајати Кан и Берлин! Библиотеке од пода до плафона у сваком месту где има педесет кућа! Бесплатне књиге за свако дете! Нови српски писци – штампаћемо их у милион примерака и слати по целом свету! Јер кад странац узме књигу на српском – он је већ наш!“

Људи су сада отворено плакали, и жене и мушкарци.

„Фестивали! Сваки град ће имати своју Гучу! Егзит ће бити мали! Ниш – филмски фестивал већи од Сарајева! Лесковац – роштиљијада са симфонијским оркестром уз ћевапе!“

„Манастири ће сијати ноћу као светионици! Хиландар, Студеница, Грачаница – нови конаци, соларни панели, Wi-Fi – да млади дођу, да осете корен! Ходочашћа из целог света – Грци, Руси, Немци – сви ће долазити код нас да виде где је Европа научила да дише православљем!“

„И ћирилица – на сваки билборд, у сваку школу, на сваки званични папир! Не као музејски експонат – него као живи мач! Ко пише ћирилицом – тај је слободан!“

Цела сала је скочила и почела да скандира: „Ћи-ри-ли-ца! Ћи-ри-ли-ца!“

Политичар је раширио руке као да грли све векове од Косова до сутра.

„Култура није трошак, драги моји. Култура је најјефтинија и највећа победа коју један народ може да има!“

Светла су експлодирала у ватромет тробојке. Музика је ударила. Сала је урлала као да је пао Берлински зид, као да је освојен свет. Људи су скакали, грлили се, бацали шешире увис, певали „Ој Србијо, мила мати“ без ичије команде.

Он је полако силазио са бине, корачајући као цар који се враћа кући после коначне победе. Аплауз је трајао вечно.

Новинар у првом реду је затворио бележницу, прецртао све што је раније написао и ставио само једну реченицу:

„Обeћање је лудом радовање.“

Поглед једног старца је заменио све изговорене речи!

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна.

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА