Загонетка Манасије

Тајна мати Варваре и зидина које ћуте

Сумпорне паре су се дизале из базена као заробљени духови. Вода је мирисала на покварена јаја. Археолог избораног лица са великим подочњацима, који су чинили да изгледа много старије, седео је на ивици, руке су му дрхтале, али очи су још увек биле оштре. Неки га зову лудаком. Он каже: само је преживео Манасију. Некада је тамо радио, копао по земљи и по историји, све док га нису прогласили лудим.

Поред њега стајао је спасилац у белој униформи – човек који је вадећи утопљенике из реке научио да дубина увек крије више него што површина показује. Његово тело било је снажно, али лице уморно од година проведених уз воду. Он је био навикао да гледа људе како улазе и излазе из бањског базена, да чује њихове уздахе и да осети њихове страхове. Али није био навикао на разговоре који почињу као шапат, а завршавају као пророчанство.

„Знаш ли,“ поче је археолог тихим, али упорним гласом, „да је мати Варвара у младости била гњурац? Као ти. Могла је да проведе минуте у мраку реке понорнице или у пећинском језеру, не плашећи се. Није се плашила ни дубине мора испод манастира у коме је најпре била монахиња.“

Спасилац га је погледао са неверицом. У облацима бањске водене паре, прича је звучала као халуцинација. Али археолог није стајао. Његове речи биле су као каменчићи који падају у воду, правећи кругове који се шире.

„Нико ми не верује,“ настави је он. „Кажу да сам био у лудари месецима. Али ја знам. Варвара је открила тајну скривеног блага у Манасији. И због тога је убијена.“

У топлој води спасилац је осетио хладноћу. Као да је прича археолога донела сенку у бању. Он је знао да не треба да верује човеку који је био у лудници. Прича археолога му је звучала као халуцинација. Али исто тако је знао да дубина крије истину коју површина не може да покаже.

Археолог је спустио поглед у воду, као да у њој види нешто што други не могу. „Манасија,“ прошаптао је, „није само зидина и молитва. У тим књигама из Ресавске школе, у маргинама, постоје знаци. Једна од тих књига завршила је на аукцији у Немачкој, купљена од човека који није знао шта поседује. У тим ситним огреботинама пера на старом папиру није било украса. Била је карта… Благо није злато. Благо је истина коју су зидине чувале вековима. Варвара је знала да чита те знаке. И кад је открила шта значе, није дуго поживела.“

Спасилац је слушао пажљиво археолога: „Мати Варвара, игуманија Манасије, преминула је веома млада 2011. Сахрањена је у сенци зидина. Али гроб… гроб је био другачији…“

„Гледаш у мене и мислиш да сам заиста луд. Нисам. Можемо колима да одемо вечерас до Манасија и да се тамо сам увериш у ово о чему ти говорим. Платићу ти бензин и вечеру, не брини.“

За тренутак спасилац је био збуњен, а онда је климањем главе прихватио позив: „Можемо да кренемо чим се мени заврши смена.“

Тако је и било.

Куле на високим зидовима су се уздизале као окамењени стражари над Ресавом. Подигнут после Косова, манастир је био више од утврђења – био је ковчег многих тајни. Ко је дао новац за његову градњу? Турци сигурно нису. Зашто баш ту Ресавска школа, где су се преписивале књиге са симболима које су само ретки разумели? Где је извор манастирске воде? Има ли тајних пролаза до скривених пећина у околини?

У сенкама тих зидина, вековима касније, живела је и служила млада мати Варвара.

Спасилац је дошао са археологом пред сумрак. Ветар је носио мирис тамјана и влажне земље. Гроб мати Варваре стајао је у углу манастирског гробља које се уздизало изнад локалног пута – храпав бели камен, свежи цветови, крст уредно постављен. Сви налик један на други.

Археолог је извадио телефон. Пронашао је фотографије. На њима су били цртежи симбола – крст са кругом, линије које су личиле на мапу. „Ово је исто,“ рекао је. „Ово је доказ. Књига, гроб, зидине – све је повезано.“ Клекнувши поред споменика показао је прстом. „Видиш ли? Ова линија на крсту – мало издужена, са малим кругом у углу. Није случајна. Исти симбол понавља се у маргинама оне књиге из Немачке. И у Константиновим преписима из Ресаве. То је знак братства – невидљивог, црквеног, где су неке владике и данас. Варвара је била чуварка… Њен гроб није само гроб… То је последњи траг, то је сведочанство. Њена смрт није била случајна – она је знала превише.“

Спасилац се приближио. За обичне очи – само крст од белог камена. Али сада је видео: разлика је постојала.

„Кажу рак,“ прошапутао је археолог. „Али ја знам боље. Није отров. Ни метак. Нешто невидљиво, тихо. Озрачење, можда. Да нико не посумња. Јер ако се сумња, онда  истина излази на видело.“

Наслонио је леву руку на крст и десну на своје срце. „Душанка, до коске сам био заљубљен у тебе… Била си тако витка и заводљива. Сви студенти су се окретали за тобом… Умео сам сатима да седим у КСТ-у очекујући да ћеш да се појавиш.“

Онда се окренуо према спасиоцу.

„Било је то време пред распад Југославије. Много се ваљала дрога у Београду… Када је Душанка нестала прочуло се да је у неком манастиру.“

Зидине су ћутале, али у том ћутању спасилац је осетио да прича добија снагу. Осетио је да истина није у речима, већ у тишини која је окруживала гроб. Варвара је заиста постојала, заиста је била игуманија, заиста је умрла млада. Али да ли је њена смрт била природна, или је игуманија била само још једна жртва знања које је било опасно?

Тишина је била густа, као да је сам манастир слушао. Спасилац је осетио да стоји на прагу нечега што је веће од њега – тајне која је вековима чувана, и смрти која је можда била последица те тајне.

„Али шта је благо?“ упитао је полугласно, више за себе него за археолога.

„То је право питање  – да ли је благо злато и драго камење, или је благо истина? Варвара је знала. И зато је њен живот прекинут.“

И тако је њихова прича остала недовршена – као карта без краја, као молитва без амена. Варвара је отишла, али њена смрт је остала загонетка. Да ли је била жртва невидљивог оружја, или је њена болест била само трагична случајност? Да ли је симбол на гробу знак непознатог братства, или само украс? Нико није знао. Само зидине Манасије, и тишина која је чувала њену истину.

Одговори остају у тишини каменом утврђеног манастира, баш онако како је говорио превремено остарели археолог.

Спасилац је морао сам одлучи шта је истина, а шта легенда.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА