ВУКАН И СРЛЕ

Седели су на клупи поред Мораве, као два стара сведока сопствене младости. Марија је прошла поред њих остављајући опојан мирис скупоценог парфема, кораком који је био исто онај из гимназијских дана – тих, готово нечујан, као да река сама хода кроз њу. Није их погледала. Није застала. Али у њеном кораку било је све што су изгубили.

Вукан је осетио како му се груди стежу. Унутра, у њему, јавио се глас који није био молитва, већ нешто слично исповести:
„Сваке недеље, кад стојим пред олтаром, гледам ка вратима. Чекам да се појави. Понекад и дође – сенка на прагу, слуша, па оде пре краја. Као да се боји да ће је нешто задржати. Или да ће је нешто пустити. А ја, свештеник, човек који би требало да зна одговоре, стојим и осећам како ми срце задрхти као у дечака. Зар је то вера? Или је то само љубав која није добила свој жељени крај?“

Срле је гледао у водене вртлоге. Месец се ломио на хиљаду комадића. Његове мисли биле су као таласи који ударају у стену и враћају се назад:
„Видео сам је у луци у Котору. Односно, видео сам жену која је личила на њу. Пришао сам, срце ми је лупало као да ми је осамнаест. Није била она. Али тада сам схватио: Марија није више само девојка са корзоа. Она је постала део мене. Део оног што сам изгубио кад сам отишао на море. Сваки пут кад чујем звона са копна, помислим на њу. На то како је могла бити моја, али није хтела. Или како сам ја могао бити њен, па нисам умео да останем.“

Тишина поред Мораве је била густа.

Вукан је склопио руке као за молитву, али речи нису долазиле. Унутра је чуо сопствени глас, сада још дубљи, јер су се сетили почетка:
„Сећам се првих дана у Београду. Студентски дом у Новом Београду, бетонске зграде са балконима пуним веша и цигарета. Долазио сам са Мораве, са торбом у којој је била само клавијатура и сан да ћу постати неко. Ноћу смо свирали до зоре – ја на клавијатури, неко на гитари, неко само певао. Кроз прозор се видео Тошин Бунар, сив и широк, а ми смо се смејали као да је свет наш. Тада сам мислио да ћу освојити све – факултет, девојке, живот. Марија ми је још била у глави, али сам веровао да ћу је превазићи. Сваке вечери, кад бих изашао на Кнез Михајлову, гледао сам гомиле младих, терасе пуне смеха, и мислио: ‘Овде ћу наћи нешто веће од Ћуприје.’ А онда би дошао викенд, аутобусом бих стигао кући, и све би се вратило – река, тишина, и онај игноришући поглед док је пролазила испред „Грчке Краљице“ где сам свирао на тротоару, а она се направила да ме не познаје.“

Срле је уздахнуо, дубоко, као да издише хладан ваздух са палубе крузера који плови кроз Магеланов пролаз ка Огњеној земљи, али сада и са тих београдских вечери које никад није доживео на исти начин:
„Ја нисам отишао тада у Београд. Моји нису имали новац. Остао сам у Ћуприји, радио шта сам стигао, гледао кроз прозор како кошава носи лишће. Али се сећам кад си ми причао о тим данима, Вукане. Како сте ноћу шетали Кнез Михајловом, како сте седели на тераси код чесме, како си свирао за паре пролазницима. Ја сам тада маштао да сам тамо са тобом. Да седим поред тебе, да слушам твоју музику, да гледам исте девојке које су пролазиле. Али нисам био. Био сам сам у соби, са небом изнад Мораве, и са Маријом која је била недостижна и за тебе и за мене. Кад си ми касније причао о журкама, о ноћима без сна, о томе како си се осећао живим – то ми је било као да слушам причу о неком другом животу. Животу који сам могао имати, али нисам. А онда си се ти преломио и отишао си на Богословију, просто никако то нисам могао да разумем – шта се то догодило у твојој души.“

Месец је осветлио реку као сребрну стазу. Вукан се сетио њених речи на матурској вечери:
„Вук, ти си као река. Увек негде течеш, али никад не стигнеш до краја.“
Тада није разумео. Сада је разумео. Ни он ни Срле нису стигли. Али су текли – кроз београдске ноћи, кроз мора, кроз олтаре и палубе, кроз децу и супруге, кроз успомене које нису бледеле.

Ставили су руке један другом на раме – не као некад, већ као сада, старији и уморни, али још увек ту.

„Још имамо ноћ,“ рече Срле. „Још имамо реку. И још увек имамо онај део себе који је некада волео Марију – и онај део који је веровао у Београд, у клавијатуру, у почетке.“

Кренули су полако назад. Из кафане је допирала стара песма са корзоа. Нису се осврнули. Вукана су код куће чекали супруга и два сина, а Срлета супруга и ћерка.

„Када сам први пут добио посао на крузеру, само ме је отац испратио до аеродрома. Ћутао је. Гледао ме је и тада сам први пут видео сузе у његовим очима.“

„Мене нико није испратио када сам променио факултет. Брат, мајка, отац… као да су мислили да сам авантуриста који одлази, рецимо у неки манастир на Тибету.“

Док су корачали назад, Вукан је изненада застао. Са сплава се зачуо звук гитаре – исти акорд који је некада свирао на тротоару испред „Грчке Краљице“. Исти акорд који је некада био знак да је ноћ тек почињала, а сада је звучао као подсетник да је све већ прошло. Срце му је задрхтало.

„Чујеш ли?“ прошапутао је.

Срле је климнуо главом. „Исти звук. Исти акорд. Као да време није прошло.“

На тренутак обојица су стали, као да ће се окренути и видети себе – младе, насмејане, са гитаром и клавијатуром, док Марија пролази поред њих без погледа. Али нису се окренули. Само су наставили да ходају, са тим звуком у грудима, као ожиљком који свира сам од себе.

А иза њих, месечева светлост је обасјавала стазу поред Мораве где је Марија прошла. Она је постала дечији лекар у својој ординацији у улици према градској болници. Лечила је туђе болести, али своје није. Сваке вечери усамљена прошета поред Мораве, као да тражи оно што је изгубила.

Морава је текла даље. Носила је младост коју су изгубили, љубав коју тада нису добили, студентске ноћи пуне снова и наде, животе које су ипак проживели. И Марију – недостижну, али заувек њихову. Као последњи акорд у песми коју више нико не пева, али је сви памте.

Сигурност породице им није давала могућност да више размишљају о гордој Марији. Вукан и Срле су постали други људи.