Шум точка у кањону Црнице

У кањону Црнице, тамо где се село Забрега лукаво скрива иза брега, време не тече као у граду. Оно овде не јури за сатима; оно кружи, споро и тешко, као млински камен. Нема овде вибрација у џепу, нема плаве светлости екрана која држи капке отвореним до зоре. Постоји само река. Упоран шум који носи воду, али и сећања на време пре него што су се на овим обалама појавили Синаити, пре него што су подигнути Раваница и Сисевац.

Стојан, последњи воденичар, наследио је од старца Арсенија много више од искрзаног каменог точка и прашине од брашна. Наследио је тајну која се не изговара, већ се осећа у костима. Ноћу, када месец умакне за стене Соколовице и кањон утоне у таму густу попут мастила, точак уме да зашкрипи сам од себе. Није то ветар. Није ни грана заплетена у јаз. Људи из долине шапућу да је то одјек молитава преподобних Ромила и Вавиле, који се кроз векове враћа у храстово дрво и мокри камен. Стојан зна да је ствар дубља. То је знак да река још увек преврће име које се не сме поновити.

Али воденица је имала и своју земну славу: у њој се млело најбоље пројно брашно од кукуруза, жутo и мирисно, брашно које је давало снагу и хлеб који се није заборављао.

Једне зимске ноћи, док је снег гушио и последњи звучни траг света, у воденицу је ушао човек у грубој хаљини, са малим крстом од тисовине о врату. Очи су му биле два жива жара, као да у њима гори нешто што је преживело векове тишине у пећинама изнад реке. Није тражио брашно. Пришао је Стојану и шапатом који се мешао са хуком воде, изустио:

„Река памти име које језик не сме да превали. Ако га чујеш у виру испод трећег водопада – не понављај га. Само моли. И ћути.“

Након те ноћи, точак је пропевао другачије. Из њега су почеле да излазе речи на језику који је замро пре Немањића. Сељаци су почели да виђају силуете изнад висова кањона. У магли, тамо где се стење спаја са облацима, титрала су кандила невидљивих монаха. Али чим би неко покушао да приђе, магла би се растопила, остављајући само тежак мирис влажне папрати и осећај туђег погледа на затиљку.

Стојан је почео да прихвата младиће из долине који су долазили са телефонима у рукама, жељни да „снимају природу за стори“. Учио их је да угасе уређаје.

„Ова воденица не меље само жито – говорио би им – она меље духове прошлости. Ако хоћете да будете моји духовни синови, научите да ћутите. Да разумете да постоји нешто што ваш екран никада неће ухватити.“

Један од њих, Радован, чуо је то име у виру испод трећег водопада. Није га изустио, али се кући вратио другачији. Остао је нем, очију светлих као пламен, а руке би му дрхтале сваки пут када би додирнуле воду. Река га је изабрала за чувара тајне – не речима, већ ћутањем које је постало гласније од свега што је икада рекао.

Тако је опстало предање у Забреги. Да у кањону Црнице постоји точак који је врата између светова. Окретаће се све док има некога ко уме да слуша реку као молитву – без буке, без вештачког светла и без таблета, телефона, компјутера.

И док ти сада читаш ово, заклоњен светлом екрана, уради нешто. Угаси га. Само на трен. Затвори очи. Слушај. Чујеш ли? Тамо негде далеко, кроз маглу кањона и дух старих Синаита… точак се и даље окреће. И све је ближе.



Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

2 мишљења на „Шум точка у кањону Црнице

Add yours

  1. Реч аутора

    Ова прича није само плод маште, већ покушај да се заустави време у кањону који ме је одувек фасцинирао својом тишином. Пишући о Стојану и тајанственој воденици у Забреги, желео сам да подсетим – првенствено себе, а потом и вас – да постоје светови који не стају у пиксел и звуци које никада неће пренети звучник телефона.

    Дух Синаита у кањону Црнице и данас бди над нама. Он нас позива да барем на тренутак одложимо своје екране, угасимо вештачка светла и поново научимо како се слуша река. Јер само у тој искреној тишини, далеко од буке модерног доба, можемо заиста чути одјеке сопствене прошлости и пронаћи мир који нам тако често измиче.

    Душан Стаменковић

    Свиђа ми се

  2. Zanimljiva su ta predanja, puna maste, tajni i obecanja. To nam nisu pricali u detinjstvu i steta je da ne znamo price o dalekoj proslosti naseg kraja. A plavi ekran je postao neizbezan u svakodnevnom zivotu-ti si ga ukljucio da ovo napises a ja da procitam.

    Свиђа се 1 person

Оставите коментар:

Направите веб-место или блог на WordPress.com

Горе ↑