ЗАВИЧАЈ

Да ли смо продали корене за екране?

Данас је и деда научио да скролује по мобилном телефону. Седи у тишини своје собе, прелази сувим, избораним прстом преко хладног стакла и узалудно чека да на екрану засветли слатка реч: „Унука“. То је слика нашег доба – тишина прекинута само механим звуком нотификација, док најдубље људске везе полако бледе у дигиталном сивилу.

Некада није било тако. Некада је завичај био жив, а знање о њему се дисало, опипавало и пробало. Тај исти деда је своје унуке водио стазама где се мирис влажне земље меша са јутарњом маглом. Показивао им је изворе скривене у шуми, учио их како да уберу румену јабуку са гране и само је обришу о рукав пре него што је загризу, уз онај пуцкетави звук здравља. Водио их је до реке – наше реке, која памти генерације – показујући им где вода извире, а где тихо одлази, носећи приче старих.

А данас? Данашње породице су сабијене у квадрате станова. Између две смене, градске вреве и школског звона, време неумољиво цури. Уморни, након вечере, док мајка пребире по судовима или спрема ручак за сутра, отац покушава да се сети заборављеног градива како би помогао детету око домаћег. Викенди се троше под неонским светлима тржних центара, у трговини, прању и пеглању, или се просто поглед утапа у онај исти екран мобилног телефона, до бесвести.

И како онда то дете да схвати шта значи завичај?

У школама наша деца непогрешиво показују на карти где су пустиње Африке и Азије. Знају напамет године Наполеонових освајања и бубају милион хемијских формула. Али, ко ће од тих истих наставника да их научи шта је домаћи парадајз? Ко им објашњава како се од млека прави јогурт, како се копа угаљ, или колико је тежак хлеб наших сељака?

Што је још важније – ко ће да их научи како се чувају наше реке од загађења?

Љубав према завичају без знања како да га заштитимо је мртва. Када те нико није научио зашто се бунар за пијаћу воду увек копа изнад сенгрупа, како ћеш сутра да схватиш зашто је погубно када се из фабрика излива отров директно у речно корито? Како ћеш знати да фабрички димњаци трују управо она поља на којима таласа пшеница од које се прави брашно за пециво које сваког јутра доручкујеш? Миграција становништва је начинила да породица буде малена, а заборав велики.

Домовина се не воли из уџбеника. Домовина се воли искључиво ако волите своје родно место, свој завичај. Али да бисте га волели, прво морате да упознате све његове вредности и лепоте.

Мора неко да ти покаже извор питке воде у шуми. Мора неко да те одведе на обалу реке која тече близу твоје зграде и исприча ти њену причу. Јер, ако не познајеш сваки њен камен и сваки њен брзак, како ћеш је сутра бранити? Завичај се не чува у галеријама и књигама, већ у срцу и на терену.

Оставите телефоне. Уместо да деда чека позив, хајде да ми позовемо нашу децу. Изведите их напоље. Покажите им реку, шуму, земљу.

Завичај се не воли преко екрана. Он се воли знањем, делом и додиром. Ако га ми заборавимо, њега више неће ни бити. А без завичаја, и домовина постаје само реч на карти.

Домовина се воли тако што се чува сопствени праг и своја река. Учимо децу о Наполеону, али ко их учи шта је домаћи парадајз и како се брани завичај?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА