ПЉАЧКА У ПАКЕТУ

Корачам улицом, а пажњу ми привлачи шарен, блештав излог нове самопослуге. Жеље су ми скромне, готово свакодневне: једна векна хлеба, литар млека, једна чоколада и кесица млевене кафе. Улазим, пролазим кроз лавиринт рафова, бирам тачно оно што ми треба и прилазим каси.

Спуштам своја четири артикла на пулт. Касир ме одмерава испод ока, са изразом лица као да сам управо пао с Марса.

„Зар само то?“ пита, подижући обрву.

„Да, само то“, одговарам мирно и пружам једну црвену новчаницу.

Он почиње да куца. И куца… Прсти му лете по каси, екран непрестано трепери. На крају, изговара цифру од које почиње да ми се врти у глави.

„Ваш рачун је… хиљаде динара.“

„Како, бре?“ питам у неверици. „Па ово у корпи не вреди ни седамсто динара!“

Касир уздахне, набацујући увежбан, хладан осмех. „Погрешили сте, господине. Ми не продајемо један хлеб, једно млеко, једну чоколаду и једну кафу. Ви морате да платите девет врста хлеба, шест врста млека, осам различитих чоколада и пет врста кафе. Све иде искључиво у пакету.“

„Али шта ће ми девет хлебова?!“ подижем глас, осећајући како ми крв удара у лице. „Мени је потребан један једини хлеб!“

„Наша корпоративна политика је јасна – пакет. Ако хоћете тај један хлеб, морате да платите цео асортиман наших хлебова.“

Стојим ту, помало псујем себи у браду, док ме безбедносна камера из ћошка нетремице снима бележећи мој бес.

„Господине,“ додаје касир истим роботским тоном, „слободни сте да не купите. Избор је ваш.“

Ћутке враћам корпу и излазим празних руку. Корачам полако ка кући и размишљам у којој ми је фиоци пасош. Јер, ако у овој држави за један хлеб морам да платим девет које нећу појести, онда је можда стварно време да се оде. Време да се пронађе нека друга држава где ћу бити слободан грађанин, а не доживотни талац пакета производа и корпоративних пакета услуга.