Ланци које сами љубимо

Планински ветар је брисао преко врхова, носећи мирис смоле и тешке кише која се спремала да прогута долину. На високој дрвеној чеки седела су двојица ловаца. Ћутали су, гледајући доле ка рударском насељу. Цеви са оптиком почивале су на коленима, али нису тражиле дивљач.

„Тишина је најгора,“ рече старији, не склањајући поглед са хоризонта. „Онај тамо не лови пуцњем. Он лови тишином.“

„Кажу да му је сваки човек у граду на нишану, а да нико не види црвену тачку,“ дода млађи, намештајући нишан ка прозору који је треперио у мраку.

„То је хибридни занат, сине. Он не троши метке на непријатеље. Он их претвара у саучеснике. Прво им узме понос, па им понуди уговор за хлеб. Онда им каже да хлеб има укус само ако он то дозволи. То је рат без фронта. Узео им је очи, а дао им екране. Уплашен човек не тражи слободу, него пећину. А он им је понудио пећину са телевизором.“

Када је мрак овладао стазама, спустили су се у подножје. Једино светло долазило је из задимљене кафане. Унутра је ваздух био тежак, мирисао на јефтин дуван и мокре капуте. Људи су седели погурено, загледани у велики екран. Звук је био појачан до пуцања.

„…и док свет тоне, наш економски тигар гази! Потписани су историјски уговори! Наш литијум је залог наше суверености. Свако ко прича о загађењу јесте страни плаћеник!“

Слика се промени. Појавили се ракете и авиони у ниском лету. Музика маршевска, агресивна.

„Држава не жали средства за наоружање! Морамо бранити богатство од непријатеља који вреба са свих страна!“

Старији ловац погледа млађег. Није било потребе за речима. Иронија је била јасна као црвена тачка на грудима.

За суседним столом човек је пребирао по згужваном папирићу – списку имена за сутрашње гласање. „Морам да пошаљем слику листића,“ прошапта. „Ако не сликам, син губи камион. На телевизији рекли да је демократија рођена у робовласничкој Грчкој… ваљда је ред заповест богатих.“

Врата се нагло отворише. Ушао је Миле, локалац из Аустрије. Сјајна јакна, кључеви „аудија“ тресну о шанк. „Живели, сиротињо!“ узвикну, вадећи буђеларку пуну евра. „Тамо сам сметлар, машина коју нико не види. Али овде сам краљ! Ракију за све! Нека копају литијум, ја пијем флаширану воду. Овде је права демократија – платиш и возиш како хоћеш!“

Миле је лепио новчанице на чело хармоникаша. Гости су га додиривали као реликвију.

Млађи ловац се померио, али га је старији ухватио за рукав. Поглед му је рекао: „Још не, сине. Још гледамо.“

Старији устаде. Погледа своје одело, своје чисте прсте навикнуте на пушку и књигу. Миле му се затетурао у сусрет: „Шта је, ви паметни? Ми смо народ!“

„Ти ниси народ, Миле,“ рече старац. „Ти си скретничар туђих пара. Твој новац мирише на канте у Бечу и на страх. Исто као и овај литијумски новац што га деле по кафанама. Ми своје богатство користимо да не слушамо телевизор. Ти своје користиш да га појачаш.“

Кафана утихну. Људи су осетили разлику – не у новцу, већ у свести. Миле затрепта, збуњен тежином речи. Погледа у ловачког пса који је лежао поред стола – и он је деловао достојанственије од гомиле.

„Ми смо ловци,“ настави старац. „Ми видимо дивљач пре него што она види нас. А ви сте и ловци и ловина у истој особи. Сами себи постављате замке, па славите кад упаднете, јер вам кажу да је то патриотизам.“

Ловци изађоше у ноћ. Хармоника је надјачала водитеља који је најављивао још једну победу над разумом.

Док су се пели стазом, млађи се окренуо. На паркингу је Миле сликао свој „ауди“. Изнад њега, дрон је снимао призор за „извештај о стабилности“. Нико није приметио дрон. Само је пас тихо зарежао.

„Они су чувари свог ланца, сине,“ рече старац. „Највећи трик није у зидовима, већ у томе што су затвореници убеђени да је зид хоризонт, а ланац накит. Купују ракете да чувају пустињу коју ће оставити.“

Тесла је изумео светло. Ови овде су изумели мрак у којем су коначно слободни да не виде своје ланце.