Егзекутор

---

„Прошлост људи и жена, па и читавих градова никад се јасно не зна“ рекао је Милош Црњански. Можда управо та неизвесност, та тајновитост како прошлости тако и садашњости твори разигране мотиве оне шаре која живот чини тако примамљивим и тако драгоцено вредним живљења. Али баш зато су и сведочења о градовима, па макар то била и наша паланка настала око моста, и о нашим суграђанима, онима из ближе и даље прошлости и нашим савременицима, приче колико узбудљиве, толико и нама блиске. То су озбиљне приче и аутентичне, неретко тешке судбине – сасвим достојне хронике живота једног града који постоји већ вековима. А опет, много ликова из ових прича и ми сами сусретали смо на улицама нашег градића и још у детињству од старијих слушали о судбинама о којима имамо среће да читамо у овој и претходним књигама истог аутора. Спутани у времену кога је све мање и које се све се брже одвија, можда смо својој деци остали дужни прича о суграђанима које памтимо. Ту нашу немарност исправља и ова, четврта у низу књига Стаменковић Душана. Оно што је нама нестало из првог сећања и што смо заборавили да пренесемо млађима, Душан је сачувао за све нас и за оне који ће доћи после нас. И премда су ове приче питке и читају се без напора, мора бити да њихово настајање није било лак процес. Због тога што је наша историја рекло би се систематски затирана, спаљивана, плански заборављана, код нас је релативно мало градића који се могу похвалити тако обимном хроником, каквом је наш Душан Стаменковић обогатио сећање наше Ћуприје. У овој књизи на наредним странама налазе се приче које су записане релативно недавно и за релативно кратко време, али оне су у свести нашег писца забележене и оформљене веома давно, а његово респектабилно лично и професионално искуство избрусило је ћупријске приче до оваквих бисера, у каквима се у нисци наредних страница може уживати. Ове приче нису дело историчара и у њима нема ни зрнца сувопарности; текстови су са мером зачињени подацима и детаљима који не оптерећују саме приче. Оне нису дело романсијера, па у њима нема фикције више него што стил захтева. Оне су заправо сведочење, а управо то је оно аутентично, управо то и јесте оно што читаоца на наредним страницама осваја. И кад сежу у прошлост, о којој је писац сазнао од непосредних сведока и њихових најближих, и када осликавају могућу будућност на темељу анализе садашњости лишене младалачке необјективости, приче Стаменковић  Душана писане су нашим језиком, језиком који нам је близак и који најбоље разумемо, па су оне и тако повезане са нашим градом, са нашим одрастањем, са сећањима на која смо помало можда и заборавили. Након сваке приче која из бледила заборава призове наша сећања, двоструко се обрадујемо: и због тога што смо се нечега присетили, а што нисмо ни знали да смо заборавили, али и због тога што нас то макар за трен врати у боје, звукове, мирисе и топлину прошлих времена.

Укратко, приче Душана Стаменковића не само што носе и чувају дух Ћуприје, оне му још дају свој допринос и свој печат. Оне нису само израз дужног поштовања према онима коју су ћупријским сокацима ходали пре нас, већ нам пружају основ да се надамо како ће и наше поколење бити достојно да се једнога дана можда нађе у оваквим сличним причама.

ј. Срђан Антић

април, 2024.

Адреса за наручивање књиге: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књиге на кућну адресу.