НЕЗАХВАЛНИ ЋУПРИЧАНИ

Прошло је много година од када ме нико није питао откуд коњаник на постаменту у сред мирног градића поред Велике Мораве. Драга Јелена, захваљујем се вашој телевизији и грађанима који су заинтересовани за овај детаљ историје нашег прелепог града.

Сваки нормалан човек има своје визије будућности, па тако сам имао и ја. Неко воли да лети, неко да седи поред реке и пеца рибу… А ја сам желео да покажем историју града и да град претворим у најатрактивније туристичко место у Србији.

Најпре сам направио један џиновски споменик поред самог ауто-пута Београд-Ниш, да га гледају Турци који туда пролазе, да знају ко их је победио на Косову пољу пре много векова. Додуше, касније је турски Сулејман Величанствени, претходно саградивши мост преко Велике Мораве, дошао до предграђа Беча, а Срби су неколико векова робовали под Турцима.

Ипак, предузимљиви велики турски фабриканти видевши велелепни споменик Цару Лазару просто речено насрнули су да зидају фабрике у граду на Морави. Није то значило да смо ми поново поробљени, напротив. Турци су нам дали да радимо у њиховим фабрикама, да мотамо аутомобилске жице и правимо ретровизоре и сличне дрангулије које су они продавали на аутомобилском тржишту. Морали смо у знак неизмерне захвалности да им свечано предамо и „Кључеве града“ као почасним грађанима Ћуприје. И то више пута! Били су веома почаствовани што им у руке дајемо наш отворени град.

Па јесте, реч ћуприја је турска реч која значи мост. И заслужили су Турци да буду почасни грађани и да имају кључеве капије града.

Пре тога, пре скоро два миленијума, град је био римска житница, па су тако насеље – војнички логор (каструм), назвали Хореум Марги. Римљанима који су ту направили и мост преко Велике Мораве, одужили смо се тако што смо најпре главне градске улице поплочали римском калдрмом. Касније смо направили и славолук или лепше речено „Тријумфалну капију“. Свако дете зна да кроз славолук пролазе владари и победници из ратова који доносе освајачки плен. Није то био обичан славолук као онај што је направљен због Тита код улаза у некадашњу чешку фабрику шећера.

Баш ми је било мило што је ћупријски славолук личио на праву тријумфалну капију по изгледу сличну онима у Берлину, Риму, Паризу…. Истина је да је мост на Великој Морави финансирала Краљевина Шпанија, ал` мештани не разликују шпанску од француске или италијанске уметности. Славолук, који је направљен по мом нацрту, био је незаборавна туристичка атракција за госте из целог света, посебно за браћу Кинезе. Неки су се више пута враћали у Ћуприју само да би поново видели славолук.

Када је прављен свечани грб града Ћуприје, стављена је и година 1215. у знак сећања да је тада град био на граници између Угарске и Немањичке Србије. Спомињали су га као насељено место Равно на остацима уништеног римског каструма. То је био први словенски назив града. Додуше и једини, пре тога је назив био римски, а после турски.

Стефан Немања, звани Преподобни Симеон Мироточиви, имао је три сина. Најпознатији у народу је био Растко или Свети Сава. Друга два сина, старији од Растка, звали су се Вукан и Стефан, по некима Стефаново рођено име је било Немања (1166-1228).

У биографији Стефана Немање Првовенчаног наводно је споменуто име Равно 1215. године. Пребодобни Стефан је већ умро пре тога, а Стефан Првовенчани ја имао 49 година. Ратујући истовремено са комшијама Бугарима и Угарима, наводно је код места Равно после 12 дана преговарања утврђено примирје са северним суседом, па је тако баш 1215. година стављена у свечани грб Ћуприје.

Када су ме питали где да се постави грандиозни споменик Стефану Немањи, најпре нисам имао идеју. Лако ми је било за Цара Лазара да одредим да буде поред ауто-пута, али где ставити ратника на коњу?

У шали ми је неко добацио, можда мој блиски сарадник Фифти-Фифти, да је место споменику тамо где је настао неки траг, рецимо где је остала коњска балега. То ме је наљутило, па сам одлучио да споменик буде на сред улице Цара Лазара, окренут ка ауто-путу. Остали део улице ка центру града биће претворен у пешачку зону. Нека Ћупричани док шетају гледају у коњско дупе.

Извините драга Весна, пардон Јелена, ово последње исеците из интервјуа, да се не види на телевизији. Мада, то за коњско дупе, није никаква грешка. У то време је било толико подгузних мува и дупеувлакача, да су Ћупричани заслужили да гледају у коњско дупе. Јелена, знате свој посао, обришите ово да не бих морао ја вас да обришем са телевизије!

Тадашњи центар Ћуприје постао је калдрмисано пешачко шеталиште, без аутомобила. Додуше и без неких радњи које су ту биле годинама. Не разумем те трговце, али била је то њихова воља.

Са задовољством сам годинама гледао кроз прозор свог кабинета како је накадашња раскрсница Цариградског друма, раније војног пута „Виа Милитарис“ постала туристички симбол Ћуприје. Постојећи трг је преуређен да личи на римски амфитеатар. Ту више није било аутомобила, осим оног мог службеног за који сам направио посебну путању на калдрмисаном шеталишту.

Временом је у граду остало да живи само неколико хиљада пензионера. Они млађи су отишли и нису намеравали да се враћају. Говорили су да се плаше фабрике за прераду старих литијумских батерија, а ето остали смо незагађени све ове године. На њихова места у фабрике су дошли млади Индијци, Авганистанци, Пакистанци, Непалци, па и многи Албанци.

Борио сам се да у нашем прелепом туристичком граду остане само православна црква, нисам дозвољавао да се изгради некаква џамија или друга богомоља. Ћупричани треба да ми буду захвални што сам од миграната сачувао наше свето православље.

Пре мог доласка на политичку власт Ћуприја је била заиста мртав град – без фабрика, без нових зграда, без будућности. Време од неколико деценија је показало да су моје визије биле исправне. Сада Ћуприја има разне споменике. Споменике који подсећају на доба Римљана и стварања српске државности.

Прелепа Јелена, Анжујска или Тројанска, да ли за вашу телевизијску репортажу о мени и граду треба још нешто да кажем? Можда треба да се нагласи о мојим виноградима и сада светски познатом мом вину?

Оно о коњском дупету и балеги избришите! Наравно и оно о дупелисцима. Немој да се деси да заборавите, Јелена, знате какав могу да будем кад ме неко наљути!

И нагласите у свом коментару да сам ја заслужио да ми за живота Ћупричани једну улицу назову по мом имену и да ми у градском парку изграде једно велико спомен обележје исклесано у мермеру у виду обелиска. Знате, ја много волим мермерне скулптуре, нарочито оне од белог мермера из Аранђеловца.  

Аутор: Душан Стаменковић

Књига ЕГЗЕКУТОР садржи ову причу.
Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА